Seminarski rad - Monetarne i javne finansije

POJAM I PRIRODA JAVNIH PRIHODA


Pod javnim ili društvenim prihodima podrazumevamo sva ona novčana sredstva koja služe društvenoj zajednici za podmirenje( pokriće ) javnih ili društvenih rashoda.
Prema tome, da bi organi društveno-političkih zajednica mogli da funkcionišu i da obavljaju svoje funkcije oni moraju da raspolažu određenim novčanim sredstvima-prihodima.
Dok su se ranije ovi prihodi javljali u naturalnom obliku dotle se oni u savremenoj privredi, gde vladaju robno-novčani odnosi, javljaju isključivo u novcu.
Država, kao i ostale društveno-političke zajednice, mogu da ostvare svoje prihode na razne načine.To zavisi u velikoj meri od produkcionih odnosa prema kojima se određuje i karakter janih prihoda.
Osnovni oblici javnih prihoda u savremenoj finansijskoj teoriji su porezi, takse, carine, parafiskaliteti i dr.Javni prihodi imaju javno-pravni karakter i služe za pokrivanje javnih rashoda, odnosno finansiranje javnih potreba.Važne karakteristike javnih prihoda su njihova obaveznost utvrđena na osnovu ustava i zakona, i njihov netržišni karakter.
Javni prihodi su novčana državna sredstva za finansiranje opštih i zajedničkih potreba.Na visinu i strukturu javnih prihoda deluju raznovrsni politički, socijalni, ekonomski i drugi faktori u pojedinim zemljama.Javni prihodi se pretežno formiraju putem raspodele i preraspodele nacionalnog dohodka.Klasična teorija je poreze, takse i prihode od javne imovine posmatrala kao normalne, redovne, javne prihode, kojima treba pokrivati redovne javne rashode.Savremena finansijska teorija pored klasičnih javnih prihoda i jani dug, emisiju novca i druge oblike javnih prihoda, prihvata kao normalne, redovne javne prihode.
Savremena teorija daje prednost klasičnim oblicima javnih prihoda, posebno porezu kao osnovnom obliku javnih prihoda, a javni dug, emisiju novca i dr. Po pravilu koristi kao dopunske javne prihode, koji služe za pokrivanje javnih rashoda i ostvarenje ciljeva fiskalne i ekonomske politike u različitim fazama privrednih ciklusa.
Javni dug postaje redovan izvor javnih prihoda modernih država.Uvođenju ekonomske i finansijske politike, savremena država nastoji da uskladi realan rast javnih prihoda sa rastom nacionalnog dohodka i društvenog proizvoda.Na visinu i strukturu javnih prihoda utiču javne funkcije, ekonomska moć države i konkretni ekonomski odnosi.
Javni prihodi se koriste za finansiranje raznovrsnih državnih aktivnosti.Javni prihodi se izražavaju u novcu i služe za pokrivanje troškova opšteg karaktera u jednogodišnjem periodu.Državni ili javni prihodi se razlikuju od privatnih prihoda, odnosno, prihoda fizičkih lica i prihoda pravnih lica.
Javni prihodi su u funkciji ostvarivanja ciljeva politike državnih i drugih upravnih organa.Oni su značajna osnovna institucija državnih finansija.Javni prihodi su deo novostvorene vrednosti, a njihova upotreba ne ugrožava postojeću imovinu.Proširivanjem državnih aktivnosti, povećavaju se potrebe za raznim oblicima javnih prihoda.
Sistem javnih prihoda predstavlja skup raznovrsnih instrumenata i izvora koje koristi država za finansiranje javnih potreba.Javni prihodi se ostvaruju na osnovu oporezivanja, prihoda javnih preduzeća, upotrebe državne imovine, naknada za usluge državnih organa, javnog duga i dr.


Klasifikacija javnih prihoda


Podela javnih prihoda vrši se na osnovu različitih kriterijumuma.Cilj joj je podela na osnovu izvesnih specifičnih osobina kako bi se moglo pristupiti lakše proučavanju javnih prihoda.Ipored znatnih razlika koje postoje u finansijskoj teoriji pri klasifikaciji javnih prihoda većina zemalja prihvatila je sledeću podelu:

§ Redovni i vanredni javni prihodi,
§ Javno-pravni i privatno-pravni prihodi,
§ Originalni i izvedeni (derivatni) prihodi,
§ Prihodi od stanovništva i pravnih lica,
§ Povratni i nepovratni prihodi,
§ Namenski i nenamenski prihodi,
§ Prihodi u novcu i prihodi u naturi,
§ Prihodi centralne i lokalne vlasti
§ Katastarski i tarifni

Redovni i vanredni javni prihodi

Na osnovu kriterijuma vremena, javni prihodi se dele na redovne i vanredne.Redovni prihodi se ubiraju kontinuirano svake godine iz ekonomskih izvora koji se redovno obnavljaju.Ovi javni prihodi služe za finansiranje redovnih javnih rashoda.Redovni javni prihodi su porezi, takse i dr.Na osnovu redovnih javnih prihoda se formiraju i rezervni fondovi za neplanirane javne potrebe.
Vanredni javni prihodi se ne pojavljuju kontinuirano u budžetu, već povremeno radi finansiranja vanrednih javnih potreba-vanredni porezi, javni zajmovi, reparacije i sl.U modernim finansijama je prisutno sve veće korišćenje ovih prihoda, posebno javno duga, kao instrumenta državne intervencije.

Javno-pravni i privatno-pravni prihodi

Kriterijum za ovu podelu javnih prihoda je imovinsko-pravna razlika između njihovih izvora.Javno-pravni prihodi su javni prihodi iz dodataka i imovine fizičkih i pravnih lica.Javno-pravne, odnosno fiskalne prihode, država ubira prisilnim putem na osnovu svog fiskalnog suvereniteta.
Osnovno obeležje fiskalnih prihoda je njihov dažbinski karakter, odnosno prinuda i obaveznost u uvođenju i ubiranju prihoda.
Obveznik poreskinh prihoda ne dobija direktnu protiv-naknadu na osnovu plaćenih obaveza.Plaćanje takse je povezano sa direktnom protivnaknadom upravnog organa.
Privatno-pravni prihodi su oni koje država i druga javna tela ostvaruju iz sopstvenih privrednih preduzeća ili iz svoje imovine.

Originalni i izvedeni prihodi

Kriterijum ove podele javnih prihoda je sticanje prava na javne prihode u odnosu na obveznike i nosioce dohodka.Originalne ili izvorne prihode država ostvaruje na osnovu prava vlasništvai sopstvene ekonomske aktivnosti.Pozicija države u ostvarenju originalnih prihoda je različita od položaja ostalih ekonomskih objekata.
Izvedeni javni prihodi su oni koje država ubira silom zakona od svojih građana, oporezivanjem dohodkafizičkih i pravnih lica.

Prihodi od stanovništva i pravnih lica

Kriterijum ove značajne podele su subjekti od kojih se ubira javni prihod.Prihodi od stanovništva predstavljaju prihode koje plaćaju građani iz sopstvene imovine ili dohodka za finansiranje javnih potreba.Prihodi od stanovništva su porez iz ličnog dohodka od vršenja različitih delatnosti, porez na prihod od imovine i imovinska prava, porez na prihod od zarada, takse, doprinosi i dr.
Prihodi od pravnih lica se ubiraju od privrednih preduzeća, zadruga, finansijskih institucija i dr.Ovi javni prihodi za finansiranje javnih potreba se prikupljaju na osnovu zakonskih propisa i dogovornih obaveza.Obveznici prihoda od pravnih lica su preduzeća i preduzetnic, koji ih plaćaju iz ostvarenog dohodka ili ukupnog prihoda.

Povratni i nepovratni prihodi

Javni prihodi, po pravilu, imaju bespovratni karakter.Obveznici plaćanja javnih prihoda imaju srazmernu koristu njihovom trošenju za finansiranje javnih potreba.Nepovratni javni prihodi se ne vraćajunjihovim obveznicima.
Povratni javni prihodi su dogovorni ili prinudni javni zajmovi.Posle određenog vremenskog perioda država ima obavezu da vrati ove prihode njihovim obveznicima sa pripadajućom kamatom.U strukturi javnih prihoda savremenih država povratni prihodi imaju značajnu ulogu.

Namenski i nenamenski prihodi

Namenski prihodi su državni prihodi sa unapred utvđenim namenama.Ovi javni prihodi imaju tačno utvrđenu namenu trošenja sredstava.Umodernim finansijama prisutna je tendencija jačanja uloge namenskih javnih prihoda.
Nenamenski prihodi se koriste za podmirenje raznovrsnih javnih potreba bez unapred utvrđene namene.Javni prihodi su pretežno nenamenskog karaktera.

Prihodi u novcu i prihodi u naturi

Javni prihodi se u savremenim finansijama na osnovu poreza, doprinosa, taksa, javnog zajma i dr. Ubiraju po pravilu u novcu.
Javni prihodi u naturi su nasleđe i pokloni od fizičkih i pravnih lica i pojedine obaveze plaćanja u naturi.Pokloni su slučajni i neredovni javni prihodi i modernim finansijama

Prihodi centralne i lokalne vlasti

Na osnovu ove podele razlikujemo javne prihode teritorijalnih jedinica kao pžšto su, federacije, regioni, opštine i dr.Ova podela je jako značajna kako zbog finansijsko-tehničkog karaktera, tako i zbog osetljivosti i složenosti političkih i ekonomskih odnosa između teritorijalnih jedinica.

Katastarski i tarifni

Na osnovu kriterijuma tehnike prikupljanja poreza, razlikujemo katastarske i tarifne poreze.Katastarski porezi se određuju na osnovu objektivnih podataka iz javnih katastarskih knjiga.Tarifni porezi se zasnivaju na unapred nepredviđenim podacima o uvozu, proizvodnji i dr.Tarifni porezi se naplaćuju po poreskoj tarifi.

Porezi


Svakoj državi za zadovoljenje zajedničkih potreba bilo da su opšte ili kolektivne potrebna su odgovarajuća materijalna sredstva.Ova sredstva mogu se pribavljati na različite načine i mogu se crpeti iz različitih izvora.Kao osnovni i najznačajniji izvor prihoda u skoro svakoj zemlji javljaju se porezi.Moderna država je u suštini poreska država, koja preko poreza preraspodeljuje veliki deo nacionalnog dohodtka i na osnovu raznovrsnih efekata oporezivanja , ostvaruje ciljeve fiskalne, socijalne, ekonomske i razvojne politike.
Kroz istoriju su se menjali načini i oblici ispoljavanja poreza, ali se porez uvek javljao.Porez je u antičko doba predstavljao prisilno davanj, dok se u feudalizmu porez posmatra kao poklon ili pomoć.
Porez je obaveza koju poreski obveznici plaćaju državi bez ikakve neposredne nadoknade.To je deo dohodka koji zajednica oduzima na osnovu svog državnog odnosno finansijskog suvereniteta.Država to čini u cilju prikupljanja sredstava za podmirivanje kolektivnih potreba.Poreska obaveza ne može se izbeći, jer je plaćanje poreza opšta obaveza koja se nazisi od dobre volje građana, nego se zasniva na zakonskoj snazi, jer ako poreski obveznik neplati porez izvršiće se prinudna naplata.
Karakteristika poreza je u tome što plaćanje poreza ne daje pravo ni na kakvu neposrednu protivnaknadu licu koje plati porez.Istina, poreski obveznik koristi javne službe, javna dobra u opštoj upotrebi i druge uslove koje mupruža zajednica, ali to korišćenje ne zavisi od visine poreza niti uopšte od plaćanja poreza.
Osnovne karakteristike poreza kao najvažnijeg oblika janih prihoda su prinudnost davanja, davanje bez direktne protivnaknade, davanje iz dohodka, ređe iz imovine, naplata u novcu .Poreska obaveza proističe iz pripadnosti jednoj državi, jer porez pod određenim uslovima plaćaju i strani državljani, izuzev diplomatskih predstavnika na bazi reciprociteta.
Prinudno davanje je prva karakteristika poreza jer porez uvodi država na osnovu svog finansijskog suvereniteta.Poreski obveznici po zakonskim propisima moraju izvršiti svoje obaveze u određenom roku.Davanje bez direktne protivnaknade je druga karakteristika poreza.Porezi predstavljaju davanje iz dohodka, a ređe iz imovine.U savremenim finansijama naplata poreza se vrši u novcu, a samo izuzetno u naturi.
U savremenoj državi svi poreski prihodi slivaju se u zajednički budžet i koriste za podmirenje kolektivnih potreba.Sredstva prikupljena iz pojedinihvrsta poreza nemaju namenski karakter, pa moderna država nije obavezna da objašnjava poreskom obvezniku u koju će svrhu da koristi porez.
U toku istorijskog razvitka društva ciljevi oporezivanja su se menjali.Uraznim društveno-ekonomskim formacijama za objašnjavanje ciljeva oporezivanja uzimali su se razni elementi i služili su različiti kriterijumi.
Dugo vremena se smatralo da je oporezivanje jedan od glavnih instrumenata pomoću koga javna vlast obezbeđuje svoje prihode.Prma tome cilj oporezivanja bio bi obezbeđenje finansijskih sredstava državi i drugim javnim telima za finansiranje njihovih funkcija.


Principi oporezivanja

Oporezivanje predstavlja oduzimanje jednog dela dohodka od poreskih obveznika u korist države i drugih javno-pravnih organa.To je vrlo složen proces i to kako ekonomski i finansijski tako i socijalni.Proces oporezivanja prouzrokuje razna dejstva.Ona se javljaju već kod prikupljanja poreza, a isto tako i prlikom trošenja sredstava prikupljenih putem poreza.Kako oporezivanje znači oduzimanje dela dohodka ono prouzrokuje izvesne posledice koje se reflektuju na tržištu proizvoda i usluga.Ukoliko je oporezivanje dohodka veće, utoliko se više smanjuje kupovna moć poreskih obveznika , ali ne treba shvatiti da će doći do proporcionalnog smanjenja traženja svih roba.
Dejstvo oporezivanja može da bude i pozitivno u odnosu na poreske obveznike.Veći intezitet oporezivanja može da utiče stimulativno na poreskog obveznika u smislu preduzimanja mera u cilju racionalizacije rada i povećane produktivnosti.Na taj način smanjuju se i ublažuju posledice poreskog tereta.
Svaki građanin je obavezan da državi srazmerno svojim sposobnostima i ekonomskim mogućnostima, plaća odgovarajući porez.Poreska obaveza treba da bude poznata poreskom obvezniku i regulisana zakonskim propisima.Porez treba da se naplaćuje u najpovoljnijem momentu za poreskog obveznika.Poreska administracija mora imati najniže troškove.
Dovoljnost sredstava podrazumeva da se preko sistema oporezivanja i ostalih izvora, obezbede neophodna sredstva za pokriće javnih rashoda.Po ovom principu veću važnost imaju ukupni javni prihodi od određenih vrsta prihoda.
Ekonomski principi imaju posebno mesto u modernom funkcionalnim finansijama, jer porezi, po pravilu, ne ostvaruju neutralne efekte.Oporezivanjem se deluje na ekonomski položaj poreskih obveznika, odnosno, smanjenje njihove kupovne snage.Prema ekonomskim načelima, metod oporezivanja u jednoj državi treba da bude stabilan, da se vodi računa da on ne ugrožava egzistenciju zajednice i poreskih obveznika, odnosno da ne unose poremećaj u normalne privredne procese.Ovo ujedno i znači da porez ne treba da bude visok.
Ovu grupu poreskih načela čine,princip efikasnosti, princip umerenosti poreskog opterećenja, princip izbora poreskog izvora, princip fleksibilnosti, princip stabilnosti poreskog sistema..
Uvođenje poreza navodi poreske obveznike da promene svoje ponašanje.Poreski obveznici preduzimaju mere da umanje svoju poresku obavezu ili da se te obaveze potpuno oslobode.Za vođenje uspešne poreske politike važno je ispoštovati princip umerenosti poreza u pogledu visine opterećenja koje pogađa obveznike.Ovaj princip oporezivanja nalaže da porezi ne budu previsoki, jer ako obveznik smatra da nisu umereni, to će uticati nepovoljno na njegovu volju za rad i razvijanje delatnosti kojom se bavi.
Danas se smatra da se ravnopravnost u oporezivanju postiže primenom neposrednih poreza i progresivnim poreskim stopama.Pri utvrđivanju poreske politike vodi se računa o tome da porezi budu pravedni.Pravednim se smatra ono oporezivanje koje je opšte i ravnomerno raspoređeno na sve poreske obveznike.Pravednost pri oporezivanju predviđa da se porezi moraju plaćati prema opštim objektivnim pravilima koja se smatraju razumno pravednim, i smatra se da bi poreze trebalo plaćati prema koristi koju obveznici imaju od poreza.Iako je ovo shvatanje oporezivanja zanimljivo, ono je u praksi vrlo teško sprovodljivo.Mnogo je prihvatljivije drugo shvatanje prema kojem bi porez trebalo plaćati u zavisnosti od mogućnosti plaćanja koje ima poreski obveznik.To znači da poreski obveznici sa istom platežnom moći treba da plaćaju isti porez, kao i da se poreski različito trete obveznici koji imaju različitu platežnu moć.Platežna moć proističe iz ekonomske snage poreskih obveznika, a meri se dohodkom, imovinom ili potrošnjom.
Jako bitna karakteristika oporezivanja je i ta da odredbe poreskih zakona treba da budu jasne i precizne.Zakonske formulacije treba da budu jasne u toj meri da ih može razumeti i obveznik koji nema posebno obrazovanje.





Elementi oporezivanja

S obzirom da je porez jedna veoma složena kategorija vezana za čitav niz ekonomskih,političkih,finansijskih,socijalnih, etičkih i drugih momenata, javlja se potreba za njegovo raščlanjavanje na određene elemente.Na taj način lakše je sagledati složenu poresku problematiku.U tom cilju postoje određeni elementi oporezivanja.

Predmet na koji se porez plaća
Lice koje plaća porez-poreski obveznik
Osnovica za obračunavanje poreza i
Poreska stopa

Predmet oporezivanja-je ekonomsko faktično stanje koje služi kao povod zakonodavcu za razrezivanje nekog konkretnog poreskog oblika.Kao predmet oporezivanja služe najčešće imovina, dohodak i promet.Imovina predstavlja izvesnu svojinu na stvarima ili pravima.Dohodak se ostvaruje zajedničkim i ličnim radom, vršenjem i obavljanjem prometa.Predmet oporezivanja mogu da budu i razne poslovne transakcije-berzanski poslovi, nasleđa, pokloni i dr.
Poreski obveznik-je fizičko ili pravno lice koje poseduje imovinu, ostvaruje dohodak i obavlja promet, a koji je zakonom određen kao poreski obveznik.Kao poreski obveznici javljaju se građani, radne organizacije, pa i određene ustanove.
Poreski obveznik ne mora uvek da vrši sam uplatu poreza.Često poreski propisi predviđaju da umesto poreskog obveznika porez uplati neko drugo lice.Tako, na primer kad privatne zanatlije obavljaju usluge na koje se plaća porez na promet dužno je lice kome je izvršena usluga da prilikom isplate računa obustavi odgovarajući porez na promet i da ga uplati preko banke u korist državne kase.Tako se pored poreskog obveznika javlja i poreski platilac.
Poreski platilac je lice koje stvarno plaća porez bez obzira da li je poreski obveznik ili ne.
Poreski destinator, je ono lice fizičko ili pravno koje zaista plaća porez i snosi poreski teret.Poreski destinator se javlja u slučajevima prevaljivanja poreza od strane poreskih platilaca na druga lica.Tako na primer kad proizvođači ukalkulišu porez u prodajnu cenu proizvoda ili cenu usluga, poreski obveznik prevaljuje porez na kupca proizvoda ili korisnika usluga.Kupac robe ili korisnik usluge je u tom slučaju poreski destinator.
Poreska osnovica je baza na koju se primenjuje određena poreska stopa u cilju obračunavanja poreza.Kao poreska osnovica mogu da služe imovina,dohodak, prinos itd.Poreski obveznici mogu da budu pojedinci ili domaćinstva.Poreska osnovica zavisi od poreskog sistema koji je usvojen u određenoj društvenoj zajednici.Regulisana je propisima kojima se uvode određene vrste poreza.Kao osnovica doprinosa na dohodak iz poljoprivrede služi katastarski prihod u jednoj godini ili kod samostalnih zanimanja prihod ostvaren za godinu dana.
Poresku osnovicu dužan je da utvrdi u svakom pojedinom slučaju poreski organ.On to vrši na osnovu prijave poreskog obveznika i drugih elemenata.Poreska osnovica je često istovetna sa predmetom oporezivanja kod neposrednih poreza.
Poreska stopa.Pored poreskog obveznika i poreske osnovice poreska stopa predstavlja jedan od bitnih elemenata pri razrezivanju poreza.Ona predstavlja veličinu poreskog tereta izraženog, po pravilu u procentu od poreske osnovice.Poreska stopa može da bude proporcionalna i progresivna.
Proporcionalna stopa nije u zavisnosti od veličine dohodka ili imovine koji se oporezuju, ona je opšta i uvek ista.
Progresivna stopa raste sa povećanjem poreske osnovice, ona može da raste blaže ili oštrije sa porastom osnovice.Znači, da je promenljiva.Uporedo sa povećanjem obima dohodka ili imovine kao poreske osnovice raste i poreska stopa.Na određenom nivou veličine dohodka ili imovine prestaje porast progresivne stope.Apsolutna progresivnost bila bi neophodna, nerealna pa čak i apsurdna jer bi suviše visoka poreska stopa paralisala zainteresovanost poreskog obveznika i uticala bi destimulativno na njegovu delatnost.

Poreski sistem

Poreski sistem je skup zakonskih propisa, normi i poreskih oblika jedne zemlje u određenom vremenskom periodu.Poreski sistem predstavlja deo ekonomskog sistema preko koga država ostvaruje fiskalne,socijalne , ekonomske i razvojne ciljeve.Politika korišćenja poreskih instrumenata radi realizacije javnih ciljeva predstavlja poresku politiku jedne zemlje.Poreski sistem je institucionalna osnova i instrument poreske politike preko koje se deluje na preraspodelu dohodka, privrednu stabilnost i razvoj.Poreski sistem je rezultat istorijskog i društveno-ekonomskog razvoja.Kroz poreski sistem kao deo fiskalnog sistema održava se političko i društveno-ekonomsko uređenje.

Poreski sistem može da se sastoji iz jednog poreskog oblika –poreski monizam ili više poreskih oblika-poreski pluralizam.

Poreski monizam-sistem koji predviđa samo jedan,jedinstven porez.Poreski monizam u praksi nije moguće ostvariti, pa se u savremenim poreskim sistemima primenjuje poreski pluralizam.Ovaj sistem sadrži više instrumenata i poreskih oblika.Usistemu pluralizma i više poreskih oblika lako je sprovoditi elastičniju politiku stimulacije određene grane, oblasti, delatnosti, već prema potrebama društveno-ekonomskog razvoja.Ovaj sistem sve više dobija na značaju razvojem ekonomsko-političkih, socijalnih i drugih ciljeva oporezivanja, uz već poznati čisto fiskalni cilj.Ovu grupu poreza čine dve velike skupine direktnih i indirektnih poreza.

U direktne poreze spadaju:
§ Porez na imovinu
§ Porez na dohodke
§ Porez na prinos na kapital

U indirektne poreze spadaju:
§ Porez na promet
§ Carine
§ Trošarine
§ Monopolski porezi


Sistem oporezivanja se razlikuje od jedne do druge države zbog primene različitih poreskih instrumenata.Poreski propisi se razlikuju kako u pogledu ciljeva, tako i u načinu zahvatanja ekonomske snage obveznika.Najvažnije ekonomsko pitanje u jednom privrednom sistemu je u suštini, kako utvrditi ekonomsku snagu obveznika.
Poreski sistemi savremenih država međusobno se razlikuju ne samo u odnosu na sastavne elemente, nego i u pogledu učešća pojedinih poreskih oblika u strukturi javnih prihoda fiskalnog karaktera.Navedene razlike nastaju zbog različitih faktora, od kojih su najvažniji sledeći:
Razvijenost privrede-u razvijeni zemljama veće učešće u strukturi javnih prihoda imaju porez na dohodak i porez na imovinu, s obzirom na visok dohodak po glavi stanovnika.Učešće ovih poreskih oblika u manje razvijenim zemljama je znatno niže.Uovim zemljama veće učešće imaju porezi koji pogađaju potrošnju, odnosno porez na promet i akcize.
Društveno-ekonomsko uređenje-u zemljama sa razvijenim tržišnim privredama poreska politika se vodi na način da se obezbedi optimalnost u ostvarivanju alokativnih ciljeva.U nerazvijenim tržišnim privredama kod oporezivanja prometa propisan je veliki broj različitih poreskih stopa, kao i brojna poreska oslobođenja.Udeo poreza koji se prikupi od stanovništva uglavnom je beznačajan.
Fleksibilnost pojedinih poreza-uz predpostavku da se poreske stope i poreske olakšice ne menjaju,na promene u strukturi poreskog sistema utiču promene u privrednim kretanjima, u uslovima inflacije koja se u većoj ili manjoj meri javlja u većini zemalja.
Struktura radne snage- najefikasniji mehanizam za naplatu poreza na dohodak fizičkih lica je naplata ovog poreza u momentu isplate, odnosno po odbitku.Međutim ,to nije moguće kad veliki broj lica obavlja samostalno svoju delatnost, i u tom slučaju porez plaća na osnovu rešenja nadležnog poreskog organa.U zemljama gde je veći udeo lica koja samostalno obavljaju delatnost, udeo poreza na dohodak fizičkih lica je relativno manji.
Stepen otvorenosti ekonomije-U zemljama koje nastoje da ostvare što veće učešće spoljnotrgovinskog sektora u društvenom proizvodu vodi se računa o poreskom sistemu, i to u smislu uvođenja poreskih oblika koji će pospešivati izvoz.
Ufinansijskoj teoriji postoji dilema kod oporezivanja dohodka fizičkih lica po pitanju određivanja poreskog obveznika.Nime, postavlja se pitanje da li je to pojedinac, ili zajednica kojoj pripada,porodica, brak ili domaćinstvo.Različiti su odgovori na ovo pitanje.Poreskim propisima naše zemlje kao poreski obveznik određen je pojedinac, odnosno, primenjuje se individualno oporezivanje.U ovom slučaju pružaju se poreske olakšice za bračnog druga i izdržavane članove porodice.Sistem ovakvog načina oporezivanja je administrativno jednostavniji od zajedničkog oporezivanja, pa se može primetiti tendencija širenja njegove primene.
Sistem zajedničkog oporezivanja podrazumeva oporezivanje zajedničkog dohodka svih članova unutar porodice, supružnika ili članova domaćinstva, u zavisnosti od toga o kakvoj je zajednici reč.U zemljama u kojima se primenjuje zajedničko oporezivanje takođe se pružaju određene olakšice kojima se nastoji da se ublaži dejstvo poreske progresije na zajednički dohodak.Olakšice se pružaju u vidu odbitka od dohodka ili poreskog kredita.
U savremenim fiskalnimsistemima nema dileme da dobit pravnih lica treba oporezivati zasebnim porezom.Ovo iz razloga što je u društvima kapitala koncentrisana velika ekonomska snaga koja je nezavisna od ekonomske snage akcionara.Ako su akcionari fizička lica, dohodak koji je propisan njima oporezuje se porezom na dohodak, dok se dobit akcionara-pravnih lica oporezuje porezom na dobit.Ovim načinom oporezivanja, dividende, odnosno udeli, dvostruko su oporezovani, prvi put na nivou društva porezom na dobit, i drugi put na nivou akcionara-porezom na dohodak fizičkih lica kao prihod od kapitala.

Zaključak


U pojedinim finansijama porezi su glavni izvor javnih prihoda i najznačajniji instrument fiskalne, socijalne, ekonomske i razvojne politike.U funkcionisanju finansijskog i privrednog sistema, prisutna su raznovrsna i složena dejstva oporezivanja.Porezi postaju snažan instrument preraspodele nacionalnog dohodka.Fiskalna presija utiče na otklanjanje socijalno-ekonomskih razlika.Porezima se deluje na izmenu privredne strukture, odnosno, na razvoj određenih grana i grupacija, razmeštaj privrednih kapaciteta, zaposlenost, cene i dr.Savremena država porezima utiče na potrošnju, štednju, investiciije, uravnoteženje trgovinskog i platnog bilansa.
Mere poreske politike utiču na integraciju preduzeća, tehničko tehnološki progres, obezbeđenje sredstava za potrebe razvoja i dr.Savremene teorije odbacuju tezu liberalizma o neprihvatljivosti mešanja države u regulisanje privrednih tokova.Državna intervencija je neophodna u ekonomskim odnosima između privrednih subjekata, radi korekture u sticanju dohotka i posticaja za privredni razvoj zemlje.Oporezivanjem se zahvata ekstradobit, odnosno različiti rentni oblici koji su rezultat eksternih faktora.Mere poreske politike se usmeravaju ka efikasnijem ostvarivanju programa razvoja.
Ekonomska stabilnost se obezbeđuje preko instrumenata ugrađenih, automatskih stabilizatora.Ovi instrumenti automatski reaguju na poremećanje ekonomske ravnoteže i promene bruto proizvoda, i doprinose stabilizaciji.Promene poreskih stopa i poreske olakšice postaju instrument diskrecione poreske i budžetske politike.
Poreska politika je deo ekonomske i socijalne politike.Ona obuhvata usklađeno delovanje državnih institucija kroz ubiranje javnih prihoda na raspodelu, razmenu, potrošnju i proizvodnju u određenom nacionalnom prostoru i vremenu u skladu sa društveno prihvatljivim ciljevima i zadacima.U našoj zemlji, subjekti poreske politike se javljaju od nivoa Republike do nivoa opština.Mere poreske politike oslanjaju se na poreski sistem pod kojim se podrazumevaju sve vrste poreza, doprinosa i drugih davanja koja čine javne prihode sa jedne i sve oblike javnih rashoda i propise koji ih uređuju sa druge strane.
Da bi se uspostavila kordinacija dejstva instrumenata i realizovali ciljevi koji su prioritetni, ekonomska politika, odnosno poreska politika, treba da reši probleme unutrašnjeg zaostajanja putem blagovremenog uočavanja poremećaja, zatim donošenjem odluka-određivanjem instrumenata i njihovom primenom.

Seminarski rad - racunovodstvo

PREDMET:



FINANSIJSKO RAČUNOVODSTVO


TEMA:

FINANSIJSKI MENADŽMENT I OSNOVNI FINANSIJSKI IZVEŠTAJI


U V O D

Šta radite sa mojim novcem?

Odgovor mora biti poznat svakom vlasniku ili suvlasniku firme koji bi postavio ovakvo pitanje.

Mnogi su izgubili posao jer nisu bili u stanju da daju precizan , razumljiv odgovor.Ako radimo sa novcem drugih ljudi , svaki dinar, euro, dolar, rublja, jen I funta moraju biti racionalno potrošeni I obračunati na papiru.

Dobrar finansijski menadžment nije pitanje izbora, već pravna I moralna obaveza svih zaposlenih, direktora I ostalih u kompaniji.

Direktor I upravni odbor imaju ulogu da nadgledaju sve aktivnosti, a to uključuje preuzimanje odgovornosti za obezbeđivanje žaštite imovine kompanije, obezbeđivanje profitabilnosti operacija I tačnih finansijskih operacija.


Vrlo retko ova lica imaju formalnu obuku u računovodstvu ili finansijskom menadžmentu.

U takvoj situaciji, izvršni direktori I članovi upravnog odbora imaju obavezu:

1. da rade na svom obrazovanju na polju elementarnih osnova finansijskog menadžmenta
2. prepoznaju probleme kada se pojave
3. znaju kome da se obrate za pomoć
4. budu spremni za kolektivnu akciju
5. planiraju finansijski razvoj I finansijsku snagu kompanije.





KAKO TREBA DA IZGLEDAJU FINANSIJSKI IZVEŠTAJI



Finansijski izveštaji treba da budu napravljeni tako da pružaju menadžmentu ono što je potrebno za sprovođenje efikasne kontrole u organizaciji.

Izveštaji trba da budu komparativni i da pokazuju trenutno finansijsko stanje kao i finansijski učinak u prošlosti.Oni trba da budu razumljivi menadžerima koji nemaju znanje iz oblasti računovodstva i trebaju biti laki za interpretiranje.

Nadalje,izveštaji moraju biti jasni, relativno kratki i bez nepotrebnih detalja.

Inetrni finansijski izveštaji treba da budu pripremljeni i distribuirani jednom u mesec dana, a poželjno bi bilo da to bude u toku deset dana od završetka predhodnog meseca i čim se pripremi izveštaj blagajne.

Kada se pripremaju i neki drugi izveštaji pored ovih mesečnih i kada je potrebno više od deset dana da se oni distribuiraju, menadžment ne može da preduzme proaktivnu, dobro osmišljenu akciju u cilju ispravljanja problema.U ovom slučaju, odluke će biti bazirane na starim podacima, problemi mogu da se poboljšaju, a dragoceno vreme, za koje se mogao rešiti problem, biće izgubljeno.

Ukoliko podaci na kojima se bazira finansijski izveštaj nisu tačni, može se reći da su takvi izveštaji uzaludan posao.

Dobar tajming izveštaja je vrlo važan ako direktori žele proaktivnu umesto reaktivne pozicije u rešavanju problema bužeta.

Što pre lideri prepoznaju problem, pre će se implementirati plan korektivne akcije.


DIREKTORI I MESEČNI FINANSIJSKI IZVEŠTAJI



Kada direktori prime mesečne finansijske izveštaje prihvataju dve obaveze:

1. moraju analizirati prihode i rashode,

2. moraju odrediti šta je bilo dobro, a šta loše u tom periodu.

Ovaj pristup mesečnog budžetskog izveštavanja ima dve prednosti:

· on deli dugotrajan proces kreiranja godišnjeg budžeta na dvanaest mesečnih povećanja budžeta kojima se može lako upravljati,

· on rezultira vrlo tačnim i detaljnim dudžetom.


Sistem je lak za implementiranje i upravljanje, zahteva mnogo manje vremena zaposlenih, obezbeđuje odgovornost, predviđa sposobnost da se plate računi i rezultira preciznijim budžetom u odnosu na druge pristupe.

Direktori koji analiziraju finansijske izveštaje kompanije trebali bi da znaju odgovore na sledeća pitanja:


da li će firma biti u mogućnosti da plati svoje račune i plate zaposlenim tokom narednog meseca i naredne godine?

da li je novac utrošen racionalno?

da li je prihod za sledeći obračunski period veći ili manji od prihoda iz predhodnih perioda?

koji su razlozi za varijacije?

da li su troškovi firme racionalno pokriveni?

da li su razni troški u skladu sa budžetom?

koji su razlozi za nepodudaranja?

da li postoje varijacije u troškovima u odnosu na iste iz predhodnih perioda?

da li se stvaraju rezerve za budućnost?

da li menadžment stvarno razume finansijsku situaciju u firmi?

na kojim predpostavkama su bazirane projektovane cifre?

kada je poslednji put izvršena finansijska kontrola knjiga firme?



Redovnom i tačnom finansijskom analizom biće utvrđeno koji faktori utiču na profit, gubitke ili vrednost deonica.Biće poznato i koliko je efikasna kompanija u korišćenju svojih osnovnih sredstava i u generisanju keša.



Neophodno je I identifikovati trendove toka novca( cash flow).


Troškovi se mogu „ razbiti” po mestima nastanka, poslovnim aktivnostima I nosiocima.

Ako se sve navedeno obavlja uredno i valjano bolje će se i efikasnije upravljati rastom celokupne profitabilnosti.



OSNOVNI FINANSIJSKI IZVEŠTAJI


Osnovni finansijski izveštaji, u većini finansijskih sistema evropskih zemalja, su:

· bilans stanja

· bilans uspeha

· cash flow izveštaj( gotovinski tok)

· budžet.


Bilans stanja

Naziva se izveštaj o finansijskoj poziciji.

Pokazuje solventnost organizacije kroz upoređivanje imovine i izvora imovine.

Bilans stanja je slika finansijskog stanja firme na određen dan.Mnoge organizacije obavljaju svoje bilanse na kraju tekuće godine, gde se računovodstvenim terminima iskazuje vrednost koja je bila akumulirana i zaduženja nastala tokom protekle godine.

Bilans stanja se najčešće daje uz komparativne podatke iz predhodne godine, koji su dati u koloni pored podataka iz protekle godine.Ovaj metod omogućava da se razumeju trendovi i indentifikuju problematične oblasti.

Bilans uspeha


Naziva se izveštaj o finansijskoj aktivnosti.

Pokazuje profitabilnost firme kroz detaljno prikazivanje prihoda i rashoda i vrlo je lak za razumevanje.

Bilans uspeha je pokazatelj finansijske aktivnosti firme tokom određenog perioda,najčešće meseca ili kvartala.Bilans uspeha se takođe može koristiti za poređenje jednog obračunskog perioda sa drugim, na način što će se dodati kolona sa pokazateljima ranijih prihoda i rashoda pored kolone tekućih podataka.


Cash flow ( Izveštaj gotovinskog toka)

Predstavlja ključ za vođenje uspešne firme.

Ovaj izveštaj detaljno prati kretanje gotovine.

Cash flow se definiše kao tajming novca čiji je priliv predviđen u toku meseca, upoređen sa iznosom novca koji će se potrošiti tokom istog meseca I što će se rezultirati pozitivnim ili negativnim saldom na kraju perioda.

Vrlo je važno razumeti koncept cash flow.Na primer, ako firma ima periode kada se vrše uplate, a na drugoj strani program aktivnosti koji zahteva značajna finansijska sredstva u drugom periodu, tada može nastati problem u tajmingu, odnosno zadržavanju novca potrebnog da se na vreme plate dospele obaveze.

Negativan saldo pokazuje da je planirano da se potroši više novca nego što iznosi planirani priliv.Od nekih aktivnosti se mora odustati.

Nedovoljno poznavanje cash flow-a je osnovni razlog zbog kojeg firme ne uspevaju u biznisu.Biti upoznat sa situacijom u cash flow-u svakog meseca je važno, kako za upravljanje tako i za monitoring od strane menadžmenta.Moraju se doneti ne baš lake odluke koje se odnose na pokrivanje minusa.

Postoje samo četiri opcije za rešavanje negativne cash flow situacije:

§ Povećanje prihoda

§ Smanjenje rashoda

§ Novac iz rezerve

§ Novo zaduživanje


Direktori i menadžment moraju pažljivo da analiziraju svaku od opcija i izaberu najbolju ili kombinaciju najboljih metoda za rešavanje negativnog cash flow.


Budžet


Ako se projektuje na pravi način, budžet može biti vrlo efikasno i neophodno sredstvo menadžmenta.

Ukoliko se finansijski menadžment preduzeća potrudi da organizacija ima razumljive,pravovremene i tačne finansijske izveštaje, sistem budžetiranja firme biće manje složen, a sposobnost upravljanja budžetom će se povećati.

Kao i drugi finansijski izveštaji, budžet tagođe može biti uporedni dokument, ako mu se doda kolona sa podacima iz predhodne godine.Ova dodatna informacija pomoćiće upravnom odboru u analizi i usvajanju predloženog budžeta.

Finansijski i budžetski problemi su neizbežni čak i u najstabilnijim organizacijama.I pored ove neizbežnosti, nekoloko organizacija ima formalni plan akcije koja treba da se preduzmu kada se jave finansijski problemi.

Ako organizacija nema plan kako da deluje kada se jave neočekivani rashodi usled vanrednih situacija i projekata, ili programa koji predstavljaju isuviše dobre prilike da bi se odbile, menadžment može da donese odluke koje će doneti više štete nego koristi.

Najlakši način da se sprovede plan akcije i da se pokriju ovi troškovi je- sastaviti listu troškova koji se mogu eliminisati ukoliko to bude potrebno.

Finansijski menadžeri treba da naprave ovaj plan, tako da se može preduzeti brza akcija ukoliko je potrebno smanjiti troškove.



RAČUNOVODSTVENE METODE ZA PISANJE IZVEŠTAJA


Finansijski izveštaji se, u većini zemalja, pišu po jednoj od dve računovodstvene metode:

· Metod prodatih učinaka i

· Metoda ukupnih troškova


Metoda prodati učinaka

Vrlo je jednostavno napraviti finansijski izveštaj po ovoj metodi.

Prihodi se obračunavaju kada se novac primi, a troškovi kada se izdatak napravi.

Ovaj metod je, mada nije međunarodno prihvaćen kao metod ukupnih troškova, najlakši sistem za male organizacije koje imaju mali budžet.Ova metoda prikazuje dnevnu finansijsku situaciju organizacije i omogućava da se utvrdi kakvo je stanje sa gotovinom.


Metoda ukupnih troškova

Finansijski izveštaji pripremljeni po ovoj metodi su mnogo složeniji i njegovo sastavljanje zahteva profesionalnog računovođu.

Međutim, oni daju više informacija i predstavljaju bolju podlogu za planiranje.
Po ovom metodu, prihodi se obračunavaju u momentu ispostavljanja računa, i ako organizacija nije primila novac.

Troškovi se obračunavaju kada se naprave, čak i kada organizacija nije platila trošak.
Dakle, po ovoj metodi prihodi i troškovi obračunavaju se u periodu kada su nastali a ne kada su naplaćeni, odnosno plaćeni.

Dok je druga metoda relativno teža, finansijski izveštaji dobijeni ovom metodom su prezizniji od izveštaja dobijenih metodom prodatih učinaka.




ZAKLJUČAK

Finansijski menadžeri moraju biti vrlo pažljivi jer rade sa novcem drugih ljudi i brinu se da su novčani fondovi firme utrošeni na pravi način.

Najbrži način da se uništi firma je finansijski skandal.Iako su budžetiranje i računovodstvo ponekad naporni poslovi, finansijski menadžment mora da preuzme odgovornost za to da sva sredstva koja dolaze u firmu i sva sredstva koja idu iz firme budu iskorišćenja za svrhe koje su odredili upravni odbor i članovi.

Najbolji način da se ispune postavljeni ciljevi je pisanje razumljivih finansijskih izveštaja bilansa stanja, bilansa uspeha,cash flow izveštaja i budžeta, koji su sastavljeni na vreme, sa tačnim podacima, tako da upravni odbor i članstvo imaju potpuno povernje u menadžment firme.

Izveštaj o prihodu treba da se dostavlja upravnom odboru svakog meseca.

Bilans stanja treba da se pošalje članovima na kraju godine.

Takođe treba sastaviti godišnji budžet i pratiti cash flow.Sa novcem, firma može da funkcioniše.

Sa profitom i odgovarajućom računovodstvenom kontrolom tog novca, firma će cvetati.

Značajne finansijske informacije su više od brojki i bilansa stanja i uspeha.

Da bi bile korisne, finansijske analize bi trebalo da uključuju podatke širom organizacije.

Ako to nije slučaj, velike su šanse da je percepcija finansijskog stanja organizacije u celini i njenih delova-iskrivljena!

Seminarski rad - Spoljno trgovinsko poslovanje

SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE


Spoljnotrgovinsko poslovanje predstavlja, komunikaciju sa spoljašnjim svetom, odnosno prekogranični promet roba i usluga.
Za svaku zemlju je jako bitan momenat odnosa sa inostranstvom, kao vrlo značajan deo ekonomske aktivnosti svake zemlje.U savremenom svetu nijedna zemlja bez obzira na svoje razvojne potencijale i uslove nije sama sebi dovoljna, poseno ne u ekonomiji i ekonomskom razvoju.Zbog toga kažemo da su sve zemlje ekonomski upućene jedna na drugu, odnosno u stanju su međusobne uslovljenosti i zavisnosti.Priroda ekonomskog života i ekonomske aktivnosti ruši sve prepreke-pa čak i međudržavne granice i to i onda kada su one razdvijene političkim ili nekom drugim činiocima.
Savremena ekonomska teorija i praksa, međunarodnim ekonomskim odnosima i spoljnotrgovinskom poslovanju pridaju posebnu pažnju i značaj.U osnovi toga stoje ekonomski interesi država i njihova ekonomija.Iz međunarodnog ekonomskog okruženja dolaze brojni uticaji koji su od naročitog značaja za privredni razvoj i tekuću ekonomsku stabilnost svake zemlje.
Možemo reći da u osnovi međunarodnih ekonomskih odnosa stoje tri razloga zbog kojih zemlje pojedinačno učestvuju u njima.
· Razlike u uslovima proizvodnje među zemljama i područijima sveta
· Opadajući troškovi proizvodnje
· Različitost u ukusima-veća ponuda na tržištu i potpunije zadovoljavanje potreba.
Zbog toga svaka zemlja nastoji da u svojoj spoljnotrgovinskoj aktivnosti iskoristi komparativne prednosti koje ima u proizvodnji određenih proizvoda i usluga u odnosu na druge zemlje sa kojima održava ekonomske odnose.Te prednosti se ispoljavaju kao korišćenje sopstvenih povoljnih uslova za njihovu proizvodnju, niži troškovi proizvodnje, bolji kvalitet proizvoda, viši stepen primene tehnike i tehnologije.U krajnjem to omogućava viši nivo produktivnosti rada i doprinosi rastu dohotka.
Sve zemlje savremenog sveta, manje ili više ekonomski su upućene jedna na drugu, odnosno stoje u međusobnoj ekonomskoj zavisnosti i uslovljenosti.Danas nema apsolutno autarhičnih privreda koje bi same sebi bile dovoljne.Ni jedna državna zajednica ne podmiruje svoje materijalne potrebe isključivo svojom proizvodnjom, deo tih potreba podmiruje uvozom materijalnih dobara iz drugih zemalja, a deo sopstvene proizvodnje namenjen je zadovoljavanju potreba u inostranstvu.Ako bi se upitali zašto je to tako, moramo pre svega ukazati na brojne činioce koji konkretnije obrazlažu nužnost uspostavljanja i razvijanja ekonomskih odnosa sa inostranstvom svake zemlje posebno.
Poznato je da su prirodna bogatstva kao što su energetski izvori, rudna i mineralna bogatstva, prirodni i klimatski uslovi-kao faktori proizvodnje, neravnomerno raspoređeni u svetu.Nijedna zemlja ma koliko ona bila velika ne raspolaže u dovoljnim količinama i u odgovarajućem kvalitetu svim tim uslovima.Postoje zemlje koje imaju velike izvore nafte, ali ne i dovoljno pitke vode, zemlje koje imaju rude gvožđa ali nemaju električne energije, postoje zemlje koje imaju povoljne uslove za proizvodnju industrijskih ali ne i poljoprivrednih proizvoda i obrnuto, klimatski uslovi diktiraju mogućnosti i strukturu poljoprivredne proizvodnje ali i strukturu potrošnje.Ako bi svaka zemlja pojedinačno zasnivala svoju proizvodnju samo na sopstvenim prirodnim uslovima i iazvorima, onda bi struktura te proizvodnje bila vrlo siromašna, ekonomski vrlo neracionalna a proizvodnja mogih proizvoda nemoguća.
Međutim, zahvalujući spoljnoj trgovini dolazi do prevazilaženja neravnomernosti u rasporedu prirodnih bogatstava i uslova, kao činioca razvoja proizvodnje.Zemlje koje nemaju svoje izvore nafte uvozom iz drugih zemalja podmiruju potrebe za njom, isto to čine zemlje koje nemaju prirodnih bogatstava u gvožđu, obojenom metalima, mineralnim sirovinama i dr.Zahvaljujući spoljnoj trgovini i međunarodnoj razmeni ponuda poljoprivrednih proizvoda gotovo je ista u svim zemljama sveta bez obzira na postojanje velikih prirodnih i klimatskih razlika koje opredeljuju mogućnosti proizvodnje pojedinih poljoprivrednih proizvoda u tim zemljama pojedinčno.Tako, na primer, tropsko voće i povrće danas se gotovo podjednako nalazi na tržištima poljoprivrednih proizvoda zemalja u kojima se ono gaji kao i zemljama gde ne postoje prirodni uslovi za njihovu proizvodnju.
Međunarodni ekonomski odnosi i, posebno, spoljna trgovina dovode do ubrazanja naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja u svetskim razmerama i svakoj zemlji posebno.Inovacije u nauci, tehnici, i tehnologiji danas se brzo šire svetom čime se prevazilazi neravnomernost u tehničko-tehnološkom napretku.Na taj način se doprinosi ubrzanju razvoja proizvodnje ali i potrošnje u svetu.Taj proces ima naročit značaj za one zemlje koje nisu u stanju da same razvijaju nauku i naučna istraživanja kao pretpostavke razvoja svoje proizvodnje.Spoljna trgovina i uopšte međunarodni ekonomski odnosi, prenose znanja iz jednog u druge delove sveta koja su sadržana u novim mašinama, proizvodnoj opremi, proizvodima namenjenim zadovoljavanju različitih potreba i na druge načine.Te njihove funkcije čine međunarodne ekonomske odnose veoma značajnim faktorom tehničko-tehnološkog progresa u svetu .
Kako će se privreda jedne zemlje razvijati u velikoj meri zavisi od veličine njenog unutrašnjeg tržišta.U zavisnosti od njega vrši se dimenzioniranje i strukturiranje domaće proizvodnje na globalnom makroekonomskom planu kao i optimizairanje proizvodnih i drugih kapaciteta za proizvodnju pojedinačnih proizvoda na mikroekonomskom nivou.Bez spoljne trgovine u mnogim zemljama ne bi bilo ekonomski racionalno organizovati proizvodnju onih proizvoda čija se racionalnost postiže njihovom masovnom i velikoserijskom proizvodnjom ili za čiju proizvodnju je potreban veliki kapital.U svim tim slučajevima veličina ili bolje reći malo unutrašnje tržište, javlja se kao limitirajući faktor razvoja proizvodnje u malim zemljama.Ali u uslovima razvijene spoljne trgovine moguće je i u malim zemljama dimenzionirati obim proizvodnje i strukturirati je prema zahtevima ne samo sopstvenog-domaćeg, već i međunarodnog tržišta.Time se produbljuje proces specijalizacije i međunarodne podele rada, a sve to ima pozitivan uticaj na rast i razvoj proizvodnje u svakoj zemlji pojedinačno i u svetskim razmerama.
Spoljnom trgovinom, konkretnije uvozom i izvozom roba i usluga, utiče se na regulisanjeodnosa ponude i tražnje na domaćem tržištu.Uvozom se povećava obim ponude roba na tom tržištu, odnosno menja struktura te ponude i usklađuje se sa zahtevima tražnje.Na drugoj strani, izvozom roba i usluga smanjuje se njihova pojedinačna ponuda na tržištu.Izvozom se omogućuje rast njihove proizvodnje iznad nivoa potreba domaćeg tržišta.Putem spoljnotrgovinske razmene viškovi jednih proizvoda pretvaraju se u one proizvode kojih nema dovoljno na domaćem tržištu, što je značajno sa stanovišta zadovoljavanja potreba društva, ali i stabilnosti tekućih ekonomskih kretanja.Odsustvo inostrane robe sa domaćeg tržišta dovodi do monopola domaćih proizvođača na njemu i rađa čitav niz ekonomskih neracionalnosti kako na tržištu tako i u proizvodnji i potrošnji.
Razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa uslovio je rastući značaj međunarodne podele rada u kojoj, sa manje ili više uspeha, učestvuju sve zemlje sveta.Suština te podele rada jeste u tome da se svaka zemlja specijalizuje za proizvodnju onih proizvoda za koje ima najpovoljnije ekonomske i druge uslove i da se sa tim proizvodima izlazi na međunarodno tržište.U toj proizvodnji ona ostvaruje u svetskim razmerama nadprosečnu produktivnost rada, niske troškove proizvodnje, brz tehničko-tehnološki razvoj proizvoda i dr.
Spoljna trgovina podrazumeva promet robe između različitih zemalja, odnosno-vrši se između dva ili više područja koja su ograđena državnim ili carinskim granicama, pa je prolaz robe preko državne ili carinske granice osnovni kriterijum za razlikovanje spoljne od unutrašnje trgovine.Međunarodna razmena roba-njihov izvoz i uvoz, jeste najstariji i danas najrasprostranjeniji sadržajni element međunarodnih ekonomskih odnosa.To je uslovljeno činjenicom da je proizvodnjamaterijalnih dobara osnovni element ekonomske aktivnosti svakog društva, pa je i normalno da njihova međunarodna razmena bude najznačajniji element međunarodnih ekonomskih odnosa.
Promet usluga predstavlja još jedan element spoljnotrgovinskog poslovanja.Ovde je bitno da su davalac i korisnik usluga iz različitih zemalja, odnosno da je pružena usluga predmet deviznog plaćanja zbog čega se ovakav promet naziva-nevidljivim izvozom, odnosno uvozom.
MERKANTILISTIČKO SHVATANJE SPOLJNE TRGOVINE

Praktična pitanja i probleme međunarodne trgovine i trgovinske politike prvi put su pokušali da na teorijskoj osnovi izuče i obrade merkantilisti.Merkantilističke koncepcije su na snazi od početka 16 do sredine 18. Veka.To je istorijsko razdoblje stvaranja i uspona kolonijalnih sila, otkrivanja i osvajanja novih teritorija u kome je izvršeno povezivanje svih delova sveta preko međunarodne trgovine.
Koncepcije merkantilista o spoljnoj trgovini nastale su u epohi prvobitne akumulacije kapitala kada je vodeću ulogu imao trgovinski kapital.Osnovni stavovi merkantilističke škole jesu aktivan spoljnotrgovinski bilans, kao osnovni cilj spoljnotrgovinske politike, i akumulacija plemenitih metala.Merkantilisti su smatrali da je izvor i osnova društvenog bogatstva u nagomilavanju plemenitih metala.Bogatstvo je isključivo imovina u novcu, zlatu , srebru.Ako zemlja nema sopstvene rudnike zlata i srebra, onda je jedini način, ako se isključi porobljavanje i pljačkanje druginh nacija, po mišljenju merkantilista, bio da se dođe do novih količina metala aktivan saldo spoljnotrgovinskog bilansa, odnosno veći izvoz od uvoza roba.
Direktan izvor bogatstva je razmena odnosno trgovina robom, dok je proizvodnja samo preduslov za stvaranje bogatstva.Razmena robe je izvor profita, jer se roba prodaje skuplje nego što se kupuje.Pri tome, merkantilisti ne smatraju svaku razmenu izvorom bogatstva, već samo razmenu roba između država, dakle spoljnu trgovinu.Za razliku od unutrašnje trgovine, u kojoj se novac premešta sa jednog mesta u zemlji na drugo, pri čemu jedan domaći subjekt dobija, a drugi gubi, spoljna trgovina, uz uslov da izvoz bude veći od uvoza robe, povećava nacionalno bogatstvo, jer dolazi do priliva plemenitih metala u zemlji.
Merkantilističko shvatanje spoljnotrgovinske politike prošlo je u svom razvoju kroz dve faze:rani merkantilizam i razvijeni merkantilizam.U fazi ranog merkantilizma glavni stav merkantilista svodio se na zahtev da svaki učesnik u spoljnoj trgovini ostvaruje pozitivan saldo u robnoj razmeni sa inostranstvom.Pri tome se insistiralo na strogoj kontroli spoljnotrgovinskih tokova i platnih transakcija, s ciljem da se ograniči odliv zlata i srebra u inostranstvo.
U fazi razvijenog merkantilizma donekle se ublažavaju restriktivni postulati ranog merkantilizma i nagoveštava ekonomska neopravdanost njihovog provođenja na duži rok, kako sa stanovišta zemlje koja ih primenjuje tako i sa stanovišta drugih zemalja sa kojima se obavlja robna razmena.Usled grubog ignorisanja trgovinskih interesa spoljnotrgovinskih partnera osetilo se prisustvo zastoja u spoljnoj trgovini, pa se umesto načela da svaki pojedinac treba da ima pozitivan saldo u trgovini sa inostranstvom prešlo na načelo da svi učesnici u spoljnoj trgovini ostvaruju suficit u spoljnotrgovinskom bilansu.Shodno tome preduzimaju se mere za podsticanje izvoza, pre svega finalnih proizvoda.S druge strane, uvode se razne mere za ograničavanje uvoza.Pri tome se merkantilisti zalažu za blaži tretman ograničenja na sirovine i poluproizvode.
Vladavina merkantilističkih koncepcija podudara se sa peridom prelaska sa naturalne na novčanu privredu, kasnog feudalizma u rani kapitalizam, tako da je merkantilistička ekonomska misao poslužila kao osnov za formiranje ekonomske politike u funkciji stvaranja nacionalne dražave i jačanja kapitalističke privrede.Merkantilistička spoljnotrgovinska politika je bila u funkciji jačanja nacionalne moći i nacionalnog bogatstva i, umesto brojnih i malih feudalnih tržišta, formiranja jakog nacionalnog tržišta kao osnove ekonomske moći centralne vlasti.
Merkantilisti su se zalagali za uvođenje što viših carina na uvoz u cilju njegovog destimulisanja i favorizovanja domaćih proizvođača.Ograničavajući uvoz i stimulišući izvoz, merkantilisti su verovali u ispravnost takve spoljnotrgovinske politike, smatrajući da ona pouzdano dovodi do aktivnog trgovinskog bilansa.Postavlja se pitanje da li je to moguće u uslovima postojanja jedinstva svetske privrede kada je već afirmisan princip pžrecipročne tražnje i kada je uspostavljen visok stepen uzajamne zavisnosti nacionalnih privreda većine zemalja ne samo preko razmene roba, već i usluga i transfera faktora proizvodnje.Ovo pitanje zaslužuje pažnju jer su i sada, na kraju 20. Veka u uslovima naglašene globalizacije svetske privrede, prisutni pokušaji da se raznim protekcionističkim merama, po uzoru na merkantilističke ideje, u oblasti spoljne trgovine ostvare nacionalni ciljevi na račun drugih zemalja.
Iako se merkantilizam ne smatra pravom naučnom koncepcijom, pa čak ni samostalnom ekonomskom školom, ipak se ne može poreći i osporiti trgovinskoj politici merkantilizma zasluga za uspostavljanje prvog celovitog sistema spoljne trgovine.
Spoljne trgovina, koja se tada isključivo svodila na robnu razmenu, uticala je direktno na količinu raspoloživog zlatnog novca u zemlji.Suficit spoljnotrgovinskog bilansa značio je, za iznos pozitivnog slda, dodatan priliv zlata iz inostranstva.N atoj osnovi dolazi do porasta likvidnosti u zemlji priliva zlata, porasta cena i oživljavanja privredne aktivnosti.
Deficit spoljnotrgovinskog bilansa podrazumevao je odliv zlata u inostranstvo i imao je u tom periodu obrnute efekte na nacionalnu privredu.Odliv zlata podrazumeva smanjenje količine novca u opticaju zemlje, što izaziva pad cena-deflaciju, porast kamatne stope, pad proizvodnje i zaposlenosti.Otuda razumljivo zalaganje merkantilista za uklanjanje deficita i nastojanje za postizanjem suficita u spoljnotrgovinskom bilansu.
Koncepcije merkantilista su prvi kritikovali liberalisti počevši od Dejvida Hjuma i njegovih sledbenika.Oni su smatrali da je povoljan trgovinski bilans moguć samo na kratak rok , koji bi se kasnije eliminisao.Ako bo jedna zemlja postigla suficit u trgovinskom bilansu, to bi izazvalo priliv zlata i srebra u tu zemlju.N ataj način bi se povećala količina noca u opticaju zemlje, što bi prema liberalistima kao zastupnicima kvantitativne teorije novca, dovelo do povećanja domaćeg nivoa cena u odnosu na nivo cena u inostranstvu.U tom slučaju domaći rezidenti bili bi stimulisani da kupuju inostranu robu.Istovremeno bi domaći izvoz počeo opadati, jer bi se usled poskupljenja domaće robe smanjila inostrana tražnja za domaćom robom.
Druga kritika merkantilističkog shvatanja spoljne trgovine odnosi se na stav o statičkom shvatanju svetske ekonomije.Prema merkantilistima, svetsko bogatstvo je konstantna veličina.Uz ovu pretpostavku, sve zemlje ne bi mogle istovremeno uživati koristi od međunarodne trgovine.

INSTRUMENTI SPOLJNOTRGOVINSKE POLITIKE

Ostvarivanje ciljeva spoljnotrgovinske politike podrazumeva primenu određenih instrumenata i mera te politike.Današnja praksa spoljnotrgovinske politike u svetu stvorila je čitav niz različitih instrumrnata te politike koji se danas, manje više, primenjuju u svim zemljama sveta.
Instrumenti za regulisanje izvoza-primenjuju se u sistemu mera spoljnotrgovinske politike sa osnovnim ciljem da zemlja poveća izvoz svojih proizvoda i usluga, odnosno na taj način poveća svoj devizni priliv i aktivno deluje na rešavanje svojih platnobilansnih problema
1.Izvozne premije i subvencija, imajuširoku primenu u podsticanju izvoza roba i usluga i koristi ih većina zemlja za sve ili samo pojedine proizvode sa kojima izlazi na međunarodno tržište.Njih daje država iz svog budžeta izvoznicima proizvoda i usluga.Na taj način, ona stimuliše izvoznike, stvarajući mogućnost da oni snize cene svojih proizvoda i usluga međunarodnom tržištu-do nivoa premija i subvencija, odnosno država na taj način utiče na povećanje konkurentske sposobnosti svoje privrede na tom tržištu.Izvozne premije se obično utvrđuju u nekom procentu od ostvarenog izvoza.
2.Kreditiranje izvoza, ima zadatak da omogući izvoznicima da dođu do povoljnih kredita kojima će povećati proizvodnju namenjenu izvozu ili olakšati plasman te proizvodnje na inostranom tržištu.Njih odobrava država iz specijalnih fondova ili ih obezbeđuje putem mehanizma kreditne politike.Na taj način izvoznici dolaze do jeftinijeg obrtnog ili trajnog kapitala, što jača njihovu izvoznu poziciju-stimuliše ih na popvećanje izvoza.
3.Retenciona kvota, predstavlja procentualni deo deviza ostvarenih izvozom koji ostaje izvozniku na slobodno raspolaganje.U svojim deviznim sistemima pojedine zemlje propisuju obavezu da izvoznici ostvareni devizni priliv po osnovu izvoza roba i usluga-u celini ili delimično, prodaju državi po određenom kursu.Država može u celini ili delimično da oslobodi pojedine izvoznike takve obaveze, odnosno da im tu obavezu-izraženu kroz visinu retencione kvote, poveća ili smanji.Ako je ta obaveza prema državi manja, to znači da će izvoznici biti stimulisaniji da više izvoze jer im ostaje više deviza od ostvarenog izvoza na slobodno raspolaganje, i obrnuto.
4.Vezivanje uvoznih prava za izvoz, predstavlja specifičan instrument spoljnotrgovinske politike koji se primenjuje u zemljama sa državnim sistemom raspolaganja devizama.Naime, u zavisnosti od ostvarenog izvoza, izvoznicima se odobrava pravo na uvoz uopšte ili samo određenih proizvoda.
5.Regulisanjem kursa domaće valute, vrši se poboljšanje ili pogoršanje položaja izvoznika, ali i uvoznika, u primarnoj raspodeli u zemlji.Promenom kursa domaće valute-devalvacijom ili revalvacijom, utiče se na ekonomski položaj izvoznika i uvoznika.Kao mera stimulacije izvoza primenjuje se devalvacija domaće valute.Ona omogućuje izvoznicima prisvajanje većeg dela novostvorene vrednosti društva do koga dolazi promenom odnosa između vrednosti domaće i inostranih valuta.Prelivanje novostvorene vrednosti na ovaj način u korist izvoznika, dešava se da štetu uvoza, i na račun opšteg rasta cena-inflacije
6.Damping, označava prodaju robe i usluga na inostranom tržištu po cenama koje su niže od njihovih cena na domaćem tržištu, često i niže od njihovih troškova proizvodnje.Ciljevi primene dampinga mogu se odnositi na potiskivanje konkurenata sa određenih tržišta, osvajanje novih tržišta, izvoz po svaku cenu radi povećanja deviznog priliva zemlje i slično.
7.Kvantitativna ograničenja izvoza vrše se posebnim instrumentima, kao što su-zabrana izvoza, kontigentiranje izvoza i izvozne dozvole.
Instrumenti za regulisanje uvoza-regulisanje uvoza primenom različitih instrumenata i mera u osnovi može imati sledeće ciljeve:zaštitu domaće privrede od inostrane konkurencije, uticaj na uspostavljanje željenih odnosa između ponude i tražnje na domaćem tržištu, obezbeđenje sredstava za državni budžet, uticaj na privrednu strukturu zemlje, strukturiranje uvoza i izvoza, itd.Ova grupa instrumenata spoljnotrgovinske politike je vrlo brojna.Njihova pojedinačna ili grupna primena uslovljena je ciljevima koje treba ostvariti u politici uvoza ali i drugim oblastima spoljnotrgovinske politike.
1.Carine, čine najčešće upotrbljavani instrument spoljnotrgovinske politike za regulisanje uvoza.Možemo ih definisati kao posebnu vrstu poreza koji se naplaćuje na robu koja prolazi državnu ili carinsku granicu.To praktično znači da svaka zemlja ima svoj carinski režim, ili se taj režim proteže na zemlje članice carinske unije –ako takav oblik zajedništva između zemalja postoji.Unutar zemlje moguće je da postoje slobodne carinske zone u kojima roba ne podleže carinjenju, pa je za veličinu tih zona carinsko područje manje od državnog.
Carine se koriste pre svega, za regulisanje uvoza robe ali mogu biti primenjene i za regulisanje njenog izvoza pa i tranzita preko državne teritorije.One su klasičan instrument ograničenja spoljne trgovine koji se već vekovima primenjuje u međunarodnoj trgovini.
a.Prema ekonomskoj funkciji carine mogu biti zaštitne i fiskalne.Smisao uvođenja zaštitnih carina jeste zaštita domaćih proizvođača na domaćem tržištu od konkurencije inostranih proizvođača.Roba tih proizvođača, primenom zaštitnih carina, postaje skuplja na domaćem tržištu od iznosa carina, te se na ovaj način podstiče domaća proizvodnja u smislu njenog povećanja i razvoja.
b.prema smeru kretanja robe, carine mogu biti:uvozne, izvozne i tranzitne.Uvozne carine su najčešće u primeni i plaćaju se na robu koja se uvozi iz inostranstva u cilju plasmana na domaćem tržištu.Izvozne i tranzitne carine retko se primenjuju.Tranzitne carine se plaćaju na robu u tranzitu-robu koja prelazi državnu teritoriju, odnosno teritoriju carinsko područja.
c.prema načinu određivanja carine mogu biti autonomne ili konvencionalne.Autonomne-svaka država određuje samostalno, nezavisno od drugih država.Dok konvencionalne,isto određuje svaka država posebno, ali poštujući pritom ugovorne obaveze koje ona ima sa drugim zemljama ili međunarodnim institucijama i asocijacijama.
d.prema načinu carinjenja robe, razlikujemo jedinstvene i diferencijalne carine.Prve se primenjuju jedinstveno na svu robu koja prelazi granicu u uvozu, i pri tom se ne pravi nikakva razlika između roba.Diferencijalnim carinama pravi se razlika prema vrsti robe, područja odkle roba dolazi pa i trnsportnim sredstvima koja se koriste za njen prevoz.
e.prema načinu obračuna i naplate, carine mogu biti ad valorem-prema vrednosti, specifične i mešovite.Ad valorem carine obračunavaju se i naplaćuju procentualno od nabavne vrednosti robe.Specifične carine se određuju za svaku vrstu robe, dok se u praksi najčešće koriste mešovite carine, kao kombinacija obe vrste carina.
f.grupu ostalih carina čine:preferencijalne, antidampinške, kompezatorske, borbene.Svaka zemlja ima svoj carinski sistem kao deo sistema ekonomskih odnosa sa inostranstvom.Njegov sastavni deo je i carinska tarifa koja predstavlja sistemski pregled roba, robnih grupa i carinskih stopa.
Svaka zemlja ima svoj carinski sistem kao deo sistema ekonomskih odnosa sa inostranstvom.Njegov sastavni deo je i carinska tarifa koja predstavlja sistemski pregled roba, robnih grupa i carinskih stopa.
Uvozne takse-su poseban instrument regulisanja uvoza koji se primenjuje zajedno sa carinama sa kojima se najčešće i zajedno naplaćuju.Smisao njihovog uvođenja jeste izbegavanje međunarodnih konvencija i bilateralnih sporazuma kojima se ograničava visina carinskog opterećenja robe i usluga u međunarodnom prometu.Uvoznim taksama se one na indirektan način povećavaju, s obzirom na to da se takse obračunavaju i plaćaju na isti način kao i carine.
Kvantitativna ograničenja uvoza-kao i kod izvoza, vrše se posebnim instrumentima među kojima su najčešće u primeni:zabrana uvoza, kontigentiranje i uvozne dozvole.Radi se o administrativnim instrumentima čija je primena vrlo raširena u praksi.Oni su u funkciji ostvarivanja ciljeva spoljnotrgovinske politike ali i drugih ciljeva kao što su sprečavanje širenja zaraznih bolesti, očuvanje životne sredine, očuvanje sigurnosti i bezbednosti, zaštita zdravlja građana i dr.
Sa ekonomskog stanovišta zabrani uvoza nekih proizvoda i usluga, država pribegava onda kada se potrebe za tim proizvodima i uslugama mogu zadovoljiti domaćom proizvodnjom pa bi njihov uvoz predstavljao nepotrebno trošenje deviznih sredstava.Kontigentiranje uvoza je instrument čijom primenom se uvoz ograničava na određenu količinu proizvoda ili na određenu sumu deviza koja se može utrošiti za uvoz pojedinih proizvoda.Razlozi za ovakvu vrstu ograničenja uvoza mogu, takođe, biti platnobilansne prirode.Sistem uvoznih dozvola podrazumeva da uvoznik, za uvoz određenih proizvoda, prethodno obavezno pribavlja uvoznu dozvolu od nadležnog državnog organa.Treba podvući i ovde, da nadležni državni organ autonomno procenjuje da li će dati dozvolu za uvoz i kada će je dati.
Porez na promet kao instrument regulisanja uvoza, koristi se za dodatno opterećenje uvezene robe pored uvoznih carina i taksi.Njegova suština je u tome da se uvozni proizvodi namenjeni domaćem tržištu, dodatno oporezuju primenom većih stopa poreza na promet u odnosu na visinu tih stopa koje se primenjuju na proizvode domaćeg porekla.Pritom se polazi od toga da se radi o luksuznim proizvodima kao što su, luksuzni automobili, strana alkoholna pića, posebne vrste kozmetike i dr.,na koje se uvodi posebno poresko opterećenje koje se sastoji u visokom porezu na promet.
ZAVISNOST ZEMLJE OD SPOLJNE TRGOVINE
Razvoj robne proizvodnje usko je vezan sa potrebom širenja nacionalnog-domaćeg tržišta na kome proizvođači pretvaraju svoju robu u novac, ako uslov za nastanak novog ciklusa proizvodnje.Rastuća proizvodnja, kao rezultat međunarodne podele rada, prevazilazi potrebe i okvire nacionalnog tržišta.Nacionalno tržište postaje nedovoljno za plasman domaće proizvodnje tako da je domaći proizvođač prinuđen da jedan deo proizvoda plasira na tržišta izvan granica svoje zemlje.Što je razvoj robne proizvodnje brži i nacionalno tržište manje, to je neophodnost izlaska na svetko tržište veća.
Važnost spoljne trgovine u nacionalnoj privredi meri se relativnim učešćem vrednosti izvoza i uvoza u nacionalnom dohotku.Najvažniji pokazatelj stepena zavisnosti zemlje od spoljne trgovine je spoljnotrgovinski koeficijent, dobija se kao odnos vrednosti spoljne trgovine-izvoz+uvoz i nacionalnog dohotka.
Ako je vrednost spoljnotrgovinskog koeficijenta do 5% onda se govori o maloj ili niskoj zavisnosti zemlje od spoljne trgovine.Ako je ovaj koeficijent između 5 i 20%, onda je zemlja srednje ili umereno zavisna od spoljne trgovine. I najzad, ukoliko je spoljnotrgovinski koeficijent iznad 25%, onda je zemlja visoko ili izraženo zavisna od spoljne trgovine.Stavljanjem u odnos samo vrednosti izvoza jedne zemlje prema nacionalnom dohotku u istoj godini dobija se koeficijent zavisnosti zemlje od izvoza, kao takođe jedan od pokazatelja zavisnosti zemlje od spoljne trgovine.Koeficijent zavisnosti zemlje od izvoza ustvari izražava sklonost uvozu.Ako se pri tome ovaj pokazatelj posmatra u dužem vremenskom periodu za niz uzastopnih, obično 10 godina, onda se dobija prosečna sklonost izvozu, kao trajnije obeležje dotične privrede.
Stavljanjem u odnos vrednosti uvoza prema nacionalnom dohotku dobija se koeficijent zavisnosti zemlje od uvoza ili kako se još naziva, sklonost uvozu.Prosečna sklonost uvozu podrazumeva količnik u vidu odnosa vrednosti uvoza i nacionalnog dohotka u više uzastopnih godina i predstavlja trajniju karakteristiku neke privrede.
Odvojeno posmatranje koeficijenta zavisnosti zemlje od uvoza i izvoza i spoljnotrgovinskog koeficijenta pruža realniju sliku zavisnosti zemlje od spoljne trgovine.To se pokazalo opravdanim, jer spoljnotrgovinski koeficijent može da prikrije slučajeve nekih zemalja koje su više zavisne od uvoza u odnosu na izvoz ili obrnuto, usled čega se ne može sagledati prava slika o uzrocima kretanja u spoljnotrgovinskom bilansu.Značaj ovih pokazatelja zavisnosti zemlje od spoljne trgovine može se sagledati na primeru slučaja neke od agrarno-sirovinskih koja ima monokulturni ili jednostrani izvoz koji u svojoj strukturi sadrži mali broj proizvoda.
Ako na primer, neka zemlja izvozi samo naftu, to će predstavljati 100% njenog nacionalnog izvoza, i na primer 15% svetskog izvoza nafte, njen koeficijent važnosti izvoza biće visok 6,6. Sa ovim koeficijentom, položaj zemlje u međunarodnoj trgovini biće nepovoljan, s obzirom da će ona biti visoko zavisna od tedencija na svetskom tržištu, obrnuto, dakle povoljan položaj će imati zemlja sa niskim učešćem, na primer pšenice, u ukupnom nacionalnom izvozu 5% a visokim učešćem pšenice ove zemlje u svetskom izvozu pšenice 50%, iz čega proizilazi nizak koeficijent važnosti izvoza 0,1.Slični primeri na strani uvoza mogu takođe ilustrovati značaj koeficijenta važnosti uvoza, kao indikatora zavisnosti zemlje od spoljne trgovine.
U analizi zavisnosti zemlje od spoljne trgovine, koristi se još jedan od pojedinačnih pokazatelja pod nazivom koeficijent važnosti međusobne razmene dve zemlje.Ovaj koeficijent izračunava se tako što se stavlja u odnos procentualno učešće strane zemlje u domaćem izvozu sa procentualnim učešćem domaće zemlje u uvozu strane zemlje.Dobijeni rezultat pokazuje koliko je puta strana zemlja za domaći izvoz važnija od domaće zemlje za uvoz strane zemlje.
Neki od članova zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju.
ZAKON
O SPOLJNOTRGOVINSKOM POSLOVANJU

("Sl. list SRJ", br. 46/92, 49/92 - ispr., 16/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98,
44/99, 53/99, 55/99 - ispr., 73/2000 i 23/2001)
OSNOVNE ODREDBE
Clan 1
Ovim zakonom uređuje se spoljnotrgovinsko poslovanje koje obuhvata spoljnotrgovinski promet i obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu.
Clan 2
Spoljnotrgovinski promet i privredne delatnosti u inostranstvu mogu da obavljaju preduzeca i druga pravna lica, ako ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom. Bankarske i druge finansijske poslove u inostranstvu mogu da obavljaju banke u skladu sa ovim zakonom i saveznim zakonom kojim se uređuje osnivanje i poslovanje banaka, a poslove osiguranja i reosiguranja u inostranstvu - osiguravajuce i reosiguravajuce organizacije, u skladu sa ovim zakonom i saveznim zakonom kojim se uređuje osnivanje i poslovanje tih organizacija.
Clan 3
Na spoljnotrgovinsko poslovanje u oblasti naoružanja i vojne opreme primenjuju se odredbe ovog zakona, ako saveznim zakonom nije drukčije određeno.
Clan 4
Spoljnotrgovinski promet može za potrebe svoje delatnosti obavljati domace fizicko lice koje obavlja privrednu delatnost, ako je upisano u registar kod nadležnih organa u skladu sa ovim zakonom.
Clan 5
Preduzece i drugo pravno lice stiče pravo da obavlja spoljnotrgovinsko poslovanje danom upisa tog poslovanja u odgovarajući registar, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.
Clan 9
Državni organ, politička stranka i druga organizacija mogu izvršiti pojedinačan posao spoljnotrgovinskog prometa za svoje potrebe, a preduzeće i drugo pravno lice koje nije upisano u registar za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa može da izvrši pojedinačan posao spoljnotrgovinskog prometa za svoje potrebe,odnosno da obavlja poslove spoljnotrgovinskog prometa u vezi sa njegovom delatnošcu na osnovu odobrenja saveznog organa nadležnog za ekonomske odnose sa inostranstvom (u daljem tekstu: nadležni savezni organ).
Clan 10

Roba se može uvoziti ili privremeno uvoziti ako ispunjava uslove propisane za stavljanje u promet, odnosno za upotrebu na domacem tržištu, a usluge u skladu sa domacim propisima i medunarodnim ugovorima. Roba za koju je obavezna zdravstvena, veterinarska, ekološka ili fitopatološka kontrola ili kontrola kvaliteta može se uvoziti ili privremeno uvoziti ako ispunjava propisane uslove. Roba se ne može uvoziti ili privremeno uvoziti ako je njen promet zabranjen u zemlji iz koje se uvozi ili u zemlji u kojoj je proizvedena. Preduzeće i drugo pravno lice ne može uvoziti opremu i trajna dobra za licnu potrošnju ako nije u zemlji obezbedilo rezervne delove, potrošni materijal i pribor za njihovo održavanje u rokovima predviđenim propisima o stavljanju robe u promet na domacem tržištu.
Clan 11

Izvoz, odnosno uvoz izvršen je kad je roba ocarinjena i kad je prešla carinsku liniju, odnosno kad je usluga pružena. Kao dan izvoza, odnosno uvoza robe smatra se dan kad je izvršeno carinjenje robe.

POSEBNI OBLICI SPOLJNOTRGOVINSKOG PROMETA

Clan 17
Preduzece i drugo pravno lice, u okviru svoje proizvodne delatnosti, može sa stranim licem - proizvodacem zakljuciti ugovor o dugorocnoj proizvodnoj kooperaciji na osnovu odobrenja nadležnog saveznog organa. Odobrenje se može dati ako je ugovor zakljucen u pismenom obliku sa rokom trajanja od najmanje tri godine, ako je vrednost izvoza po tom ugovoru najmanje jednaka vrednosti uvoza i ako se razmenjuju reprodukcioni materijal, poluproizvodi, delovi sklopova,sklopovi i gotovi proizvodi u istorodnoj proizvodnji, a radi specijalizacije te proizvodnje.
USLUGE U SPOLJNOTRGOVINSKOM PROMETU
Clan 22
Usluge u spoljnotrgovinskom prometu mogu da obavljaju preduzeca i druga pravna lica upisana u registar za obavljanje tih usluga, ako ovim zakonom nije drukcije odredeno. Uslugama u spoljnotrgovinskom prometu smatraju se narocito: izvodenje investicionih radova u inostranstvu i ustupanje investicionih radova stranom licu u zemlji, usluge medunarodnog transporta robe i putnika, pomorsko-tehnicke usluge na moru i podmorju i druge usluge koje su u vezi sa medunarodnim transportom (medunarodna špedicija, skladištenje i aerodromske usluge, agencijske usluge u transportu i sl.), ugostiteljske i turisticke usluge, posredovanje i zastupanje u prometu robe i usluga, poštansko- telefonsko-telegrafske i druge telekomunikacione usluge, usluge kontrole kvaliteta i kvantiteta u izvozu i uvozu robe, naucnoistraživacke, istraživacko-razvojne i usluge pružanja i korišcenja informacija i znanja u privredi i nauci, usluge atestiranja i druge usluge u skladu sa prihvacenom klasifikacijom i nomenklaturom.
Clan 25
Izvodenje investicionih radova, odnosno izvodenje pojedinih radova na investicionom objektu u Jugoslaviji (u daljem tekstu: investicioni radovi u Jugoslaviji), može se ustupiti stranom izvodacu na osnovu prethodno održanog javnog nadmetanja ili izvršenog prikupljanja ponuda odredenog najmanjeg broja ponuđaca, u skladu sa propisima kojima se ureduje javno nadmetanje i prikupljanje ponuda.
Clan 27
Ugovor o izvodenju investicionih radova u inostranstvu, odnosno ugovor o izvodenju investicionih radova u Jugoslaviji zakljucuje se u pismenom obliku i upisuje se u poseban registar koji vodi nadležni savezni organ.
Clan 28
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za poslove medunarodne špedicije može organizovati otpremanje i dopremanje robe u medunarodnom saobracaju u svoje ime i po nalogu i za racun komitenta i zakljucivati ugovore o prevozu, utovaru, istovaru, pretovaru, sortiranju, pakovanju, uskladištenju i osiguranju robe, organizovati prevoz razlicitim prevoznim sredstvima, zastupati i vršiti poslove u vezi sa carinjenjem robe, osiguranjem povlastica i refakcija od vozara, ispostavljati i pribavljati transportna i druga dokumenta i vršiti druge poslove u vezi sa špediterskim uslugama u spoljnotrgovinskom prometu.
Clan 29
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za medunarodni transport robe i putnika može prevoziti robu i putnike u medunarodnom železnickom, drumskom, pomorskom, vazdušnom, recnom i jezerskom saobracaju, utovarati i servisirati i opravljati transportna sredstva i delove.
Clan 30
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za obavljanje pomorsko-tehnickih i istraživackih usluga na moru i podmorju može ugovarati i vršiti vadenje potonulih stvari i njihovo dopremanje na obalno odredište, istraživanje nafte i mineralnih dobara sa dna mora, ugovarati i organizovati postavljanje platformi za eksploataciju nafte i mineralnih dobara iz podmorja, kao i ugovarati i vršiti snabdevanje tih platformi rezervnim delovima, hranom za posadu i drugim potrebama.
Clan 31
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za medunarodne saobracajno-agencijske poslove može zastupati i posredovati u prevozu robe i putnika u medunarodnom saobracaju i vršiti druge poslove u vezi sa tim prevozom.
Clan 32
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za vršenje turistickih poslova sa inostranstvom može pružati usluge stranim licima, a narocito: ugostiteljske usluge (smeštaj, ishrana i dr.), turisticko-agencijske usluge, organizovati turisticka putovanja i izlete u Jugoslaviji i u inostranstvu, organizovati posete kulturnim, privrednim, sportskim ili drugim priredbama, organizovati sportski lov i ribolov, iznajmljivati motorna vozila i plovila, prihvatati, čuvati i održavati strana plovila, pružati usluge igara na srecu, kao i usluge turistickih putovanja i izlete u inostranstvo domacim licima.
Clan 33
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za snabdevanje prevoznih sredstava može snabdevati strana prevozna sredstva i domaca prevozna sredstva koja saobracaju na inostranim relacijama gorivom, mazivom, rezervnim delovima, industrijskom i drugom robom, kao i snabdevati njihove posade i putnike industrijskom i drugom robom. Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za pružanje aerodromskih usluga, može narocito prihvatiti i otpremati stranu robu i putnike u vazdušnom saobraćaju, pružati usluge pri sletanju i preletanju stranih vazduhoplova, prihvatati, snabdevati i otpremati te vazduhoplove.
Clan 34
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za organizovanje medunarodnih sajmova može priredivati sajmove, izložbe i druge oblike prikazivanja privrednih i drugih delatnosti u Jugoslaviji i inostranstvu i pružati druge usluge u oblasti organizovanja medunarodnih sajmova.
Clan 35
Preduzece i drugo pravno lice upisano u sudski registar za poslove kontrole kvaliteta i kvantiteta robe u medunarodnom prometu vrši tu kontrolu prvenstveno radi utvrđivanja da kvalitet, kvantitet i druga svojstva robe ispunjavaju uslove iz ugovora zaključenog izmedu kupca i prodavca robe, a može vršiti i propisane ili uobičajene delatnosti u vezi s tom kontrolom, kao što su: kontrola pakovanja i otpremanja robe, kontrola utovara, istovara, pretovara, transporta i slaganja robe u transportno sredstvo, kontrola skladišnog prostora, kontrola transportnih sredstava, vršenje ekspertiza i dr.
PRIVREMENI IZVOZ I UVOZ
Clan 43
Radi pružanja usluga stranim licima i korišcenja usluga stranih lica i u drugim slucajevima kad se roba izvozi, odnosno uvozi sa obavezom vraćanja u odredenom roku, u istom ili promenjenom stanju, roba se može privremeno izvoziti, odnosno privremeno uvoziti.
Clan 44
Preduzece i drugo pravno lice može privremeno izvoziti, odnosno uvoziti u zakup opremu radi korišcenja u proizvodnji i radi pružanja usluga. Ugovor o zakupu obavezno sadrži rok trajanja zakupa, a može se predvideti da po isteku ugovornog roka zakupac trajno zadrži privremeno izvezenu, odnosno uvezenu opremu - lizing. Carinarnica, u skladu sa propisanim oblikom izvoza, odnosno uvoza i pod uslovima propisanim saveznim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, odobrava privremeni izvoz, odnosno privremeni uvoz opreme u zakup, odnosno lizing.
Clan 46
Preduzece i drugo pravno lice može da obavlja poslove oplemenjivanja robe (preradu, doradu i obradu) stranog lica ili preduzeca koje obavlja poslove reeksporta, odnosno može dati na oplemenjivanje robu stranom licu. Preduzece i drugo pravno lice može, na osnovu odobrenja nadležnog saveznog organa, uslugu oplemenjivanja platiti, odnosno naplatiti u robi koja je data na oplemenjivanje, odnosno koja je oplemenjena. Na izvoz i uvoz robe kojom se placa, odnosno naplacuje usluga oplemenjivanja primenjuju se propisi kojima se uređuje izvoz, odnosno uvoz te robe.
Clan 47
Savezna vlada odreduje vrstu i namenu privremenog izvoza i uvoza, rokove privremenog izvoza i uvoza po namenama, a može odrediti koja se roba ne može privremeno izvoziti i uvoziti.
OSTALE ODREDBE O IZVOZU I UVOZU
Clan 48
Preduzeće i drugo pravno lice može uvoziti robu na osnovu prethodno održanog javnog nadmetanja, prikupljanja ponuda ili neposredne pogodbe. Javno nadmetanje i prikupljanje ponuda objavljuje se u javnom glasilu, a na njemu mogu da učestvuju strana i domaca lica. Pod uvozom na osnovu prethodno održanog javnog nadmetanja podrazumeva se i kupovina robe na robnim berzama.
Clan 50
Preduzece i drugo pravno lice može u okviru zakljucenih ugovora o izvozu i uvozu izvoziti i uvoziti robu radi zamene ranije isporucene robe za koju je komisijski utvrdeno da je neispravna ili da ne odgovara ugovorenim uslovima do roka predviđenog ugovorom za otklanjanje nedostataka i izvoziti i uvoziti robu kao naknadu za dugorocnu poslovnu saradnju kada je to predvideno ugovorom.

PRIBAVLJANJE I USTUPANJE PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE I
ZNANJA I ISKUSTVA (KNOW-HOW)
Clan 53
Preduzece i drugo pravno lice može pribavljati od stranog lica, odnosno ustupiti stranom licu pravo industrijske svojine i znanje i iskustvo.
Clan 55
Ugovor o pribavljanju patenta i znanja i iskustva mora da sadrži:
1) obavezu davaoca patenta i znanja i iskustva da ce se primenom patenta, odnosno znanja i iskustva proizvesti roba ugovorenog kvaliteta, kao i obavezu da se za vreme važenja ugovora primaocu stavljaju na raspolaganje poboljšanja na patentu i znanju i iskustvu;
2) obavezu davaoca patenta i znanja i iskustva da njihovo korišcenje ne utice štetno na život i zdravlje ljudi, odnosno stvari i životnu sredinu;
3) klauzulu da se stavljanjem u promet proizovda proizvedenih po pribavljenom patentu i znanju i iskustvu ne povreduju prava trecih lica ili obavezu davaoca da ce preduzecu, drugom pravnom licu i trecem licu nadoknaditi štetu nastalu u slucaju povredivanja prava treceg lica.
Clan 56
Ugovorom o pribavljanju patenta i znanja i iskustva ne može se predvideti zabrana da:
1) preduzece i drugo pravno lice primenjuje, unapreduje, dopunjuje i dalje razvija pribavljeni patent i znanje i iskustvo i da u svoje ime zašticuje inovacije do kojih je došlo sopstvenim istraživanjem;
2) preduzece i drugo pravno lice samostalno odlucuje o nabavci ili korišcenju sirovina, reprodukcionog materijala, rezervnih delova i opreme;
3) preduzece i drugo pravno lice izvozi proizvode i usluge u odredene zemlje, osim u zemlje u kojima davalac patenta i znanja i iskustva ima ili je dao iskljucivo pravo proizvodnje, odnosno vršenja usluga za iste proizvode i usluge;
4) patent, znanje i iskustvo, ciji je rok važnosti istekao za vreme važenja ugovora, koristi i posle prestanka ugovora, odnosno obaveza preduzeca i drugog pravnog lica da placa naknadu za korišcenje patenta i znanja i iskustva posle prestanka ugovora.
PRIVREMENE MERE
Clan 58
Ako nastanu poremecaji u spoljnotrgovinskoj razmeni i platnom bilansu, Savezna vlada preduzece mere za otklanjanje tih poremecaja.
Clan 59
Ako se usled nepredvidenih okolnosti u kratkom vremenskom periodu znatno poveca uvoz odredene robe ili se uvoz te robe vrši pod uslovima koji dovode do poremecaja na domacem tržištu i nanose, ili prete da nanesu znatnu štetu domacoj proizvodnji slicne robe, Savezna vlada privremeno preduzima mere za otklanjanje nastalih poremecaja i šteta. Te mere se primenjuju za vreme neophodno za sprecavanje ili otklanjanje štete, odnosno poremecaja.
Radi sprecavanja poremecaja u snabdevanju prehrambenim proizvodima i drugim strateškim proizvodima, kao i radi zaštite iscrpljivih prirodnih izvora, Savezna vlada može preduzeti mere privremenog ogranicavanja ili zabrane izvoza tih proizvoda.
Clan 60
Ako se u posebno sprovedenom postupku utvrdi da uvoz prouzrokuje štetu ili postoji opasnost od nastanka štete za domacu proizvodnju (damping) nadležni savezni organ propisuje antidampinšku dažbinu. Smatra se da postoji damping kada se neka roba uvozi po ceni koja je niža od njene normalne vrednosti pri cemu izaziva ili preti da izazove ozbiljnu štetu postojecoj domacoj proizvodnji ili ako bi takav uvoz znatno usporio osvajanje odredene domace proizvodnje.
UNAPREÐENJE IZVOZA ROBE I USLUGA
Clan 61
Izvoz robe i usluga i ostvarivanje deviznog priliva, pružanje usluga domacim i stranim licima u medunarodnom saobracaju (medunarodni transport robe i putnika i poštansko-telefonsko-telegrafske i druge telekomunikacione usluge) podsticu se: politikom realnog kursa dinara, razvojnom politikom, kreditno-monetarnom politikom, sistemom i mehanizmom povracaja poreskih, carinskih i drugih dažbina, povracajem dela vozarine na inostranoj relaciji i drugim merama ekonomske politike.

OBAVLJANJE PRIVREDNIH DELATNOSTI U INOSTRANSTVU
Clan 64
Pod obavljanjem privrednih delatnosti u inostranstvu, u smislu ovog zakona, podrazumeva se obavljanje proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, naucnoistraživackih i istraživacko-razvojnih delatnosti, bankarskih i drugih finansijskih poslova i poslova osiguranja i reosiguranja, u skladu sa propisima zemlje u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju. Preduzeca, druga pravna lica, osiguravajuce i reosiguravajuce organizacije koji obavljaju privredne delatnosti u inostranstvu upisuju se u registar koji vodi nadležni savezni organ. O zahtevu za upis u registar nadležni savezni organ dužan je da donese rešenje u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva.
Clan 65
Preduzece, drugo pravno lice, banka i druga organizacija iz clana 64 stav 2 ovog zakona (u daljem tekstu: osnivac) može u inostranstvu osnovati preduzece i drugi oblik organizovanja za obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu koji za svoje obaveze odgovaraju do visine uloženih sredstava.
Clan 66
Osnivac može odluciti da preduzece koje je osnovao u inostranstvu osnuje drugo preduzece u inostranstvu; da pristupi kao osnivac preduzecu koje je osnovalo drugo preduzece; da otkupi osnivacki ulog stranog lica, odnosno domaceg lica u preduzecu u inostranstvu i da poveca svoj osnivacki ulog u preduzecu u inostranstvu, o cemu je dužan da, u roku od 30 dana od dana izvršene promene, obavesti Savezno ministarstvo radi upisa u registar.
Clan 70
Osnivac može osnovati preduzece u inostranstvu za holding poslovanje ako ispunjava uslove iz clana 68 ovog zakona i ako u tom preduzecu raspolaže sa više od 50% udela u osnivackom ulogu. Pod holding poslovanjem, u smislu ovog zakona, podrazumeva se osnivanje i finansiranje drugih preduzeca i upravljanje drugim preduzecima u inostranstvu.
Clan 71
Osnivac holding preduzeca može odluciti da to preduzece osnuje u istoj ili drugoj zemlji drugo preduzece, ako osnivac ispunjava uslove iz clana 68 ovog zakona i ako holding preduzece raspolaže sa više od 50% uloga u preduzecu koje osniva.
Clan 74
Ako preduzece u inostranstvu iskaže gubitak po godišnjem obracunu, po propisima zemlje u kojoj je osnovano, taj gubitak pokriva saglasno propisima te zemlje.
Clan 75
Preduzece u inostranstvu može prestati sa radom po odluci osnivaca, u slucajevima predvidenim ovim zakonom i po propisima zemlje u kojoj je osnovano. U slucajevima iz stava 1 ovog clana, osnivac je dužan da obavesti nadležni savezni organ radi brisanja preduzeca iz registra.
CUVANJE UGLEDA U SPOLJNOTRGOVINSKOM POSLOVANJU
Clan 83
Preduzece i drugo pravno lice i zaposleni u tom preduzecu, odnosno u drugom pravnom licu dužni su da u spoljnotrgovinskom poslovanju cuvaju ugled preduzeca, drugog pravnog lica i zemlje u inostranstvu. Povredom ugleda smatra se postupanje protivno dobrim poslovnim obicajima, poslovnom moralu i suprotno donetim uzansama, kao i nanošenje štete drugim preduzecima i drugim pravnim licima nelojalnom utakmicom.
KONTROLA SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA
Clan 85
Kontrolu spoljnotrgovinskog poslovanja vrše služba nadležna za platni promet i finansijski nadzor, Narodna banka Jugoslavije i carinski organi u okviru ovlašcenja utvrdenih saveznim zakonom, o cemu dostavljaju izveštaj nadležnom saveznom organu. Inspekcijski nadzor spoljnotrgovinskog poslovanja vrši Savezni tržišni inspektorat i Savezni devizni inspektorat.
Clan 86
Carinski organi, prilikom carinjenja robe, vrše kontrolu da li stvarno stanje robe koja se izvozi ili uvozi odgovara propisanom obliku izvoza i uvoza i da li postoji atest za robu koja podleže obaveznom atestiranju. U vršenju te kontrole primenjuju se propisi kojima se ureduje vršenje kontrole pri carinjenju robe.

KAZNENE ODREDBE
1. Privredni prestupi
Clan 93

Novcanom kaznom od 60.000 do 600.000 novih dinara kaznice se za privredni prestup preduzece ili drugo pravno lice:
1) ako bez upisa u odgovarajuci registar obavlja spoljnotrgovinsko poslovanje, osim ako ovim zakonom nije drukcije propisano (clan 5);
2) ako obavlja poslove spoljnotrgovinskog prometa za cije izvršenje nije dobilo odobrenje od nadležnog saveznog organa (clan 9);
3) ako zakljuci ugovor o uvozu ili privremenom uvozu robe koja ne ispunjava uslove za stavljanje u promet, odnosno za upotrebu te robe na domacem tržištu, odnosno ako zakljuci ugovor o uvozu usluga koji nije u skladu sa domacim propisima i medunarodnim konvencijama, ili robe ciji je plasman zabranjen u zemlji porekla, odnosno ako uvozi opremu i trajna dobra za licnu potrošnju, a u zemlji nije obezbedilo rezervne delove, potrošni materijal i pribor za njihovo održavanje u propisanom roku (clan 10);
4) ako se ne pridržava propisanog oblika izvoza ili uvoza za robu koju izvozi ili uvozi kojim je roba razvrstana na pojedine oblike izvoza i uvoza ili ako uveze opasne otpadne materije (clan 12);
5) ako bez odobrenja nadležnog saveznog organa sa stranim licem zakljuci ugovor o dugorocnoj proizvodnoj kooperaciji, odnosno ako najkasnije do 31.marta naredne godine ne izvrši prebijanje dugovanja i potraživanja medusobnih isporuka po tom ugovoru za prethodnu godinu (clan 17 st. 1 i 2);
6) ako bez odobrenja odnosno suprotno odobrenju nadležnog saveznog organa vrši kompenzacione poslove ili kupuje robu u inostranstvu radi prodaje u inostranstvu, odnosno kupljenu i uvezenu ili privremeno uvezenu robu ponovo
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Clan 105
U slucaju prestanka prava za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja reduzece može zapocete poslove spoljnotrgovinskog poslovanja završiti ili ih ustupiti preduzecu i drugom pravnom licu koje je registrovano za spoljnotrgovinsko poslovanje.
Clan 106
Osnivaci kojima je do dana stupanja na snagu ovog zakona izdato odobrenje, odnosno kojima je registrovano obavljanje odredenog oblika privrednih delatnosti u inostranstvu, mogu nastaviti obavljanje tih delatnosti u skladu sa izdatim odobrenjem, odnosno registracijom, s tim što su dužni o svim statusnim promenama u organizovanju obavestite nadležni savezni organ, a banke - Narodnu banku Jugoslavije u roku od 30 dana od dana nastalih promena.
Clan 107
Propisi i drugi opšti akti koji su doneseni na osnovu ovlašcenja iz Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 63/89 i 22/92) uskladice se sa odredbama ovog zakona u roku od 30 dana od dana njegovog stupanja na snagu.
Clan 108
Stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 63/89 i 22/92).

Seminarski rad - Medjunarodna ekonomija i finansije

Međunarodna kretanja kapitala


Međunarodne finansije su naučna disciplina koju u osnovi čini monetarna teorija spoljne trgovine i u velikoj meri se odnosi na finansijsku stranu svih odnosa koje razmatra čista realna teorija.
Ključne celine u međunarodnim finansijama su teorija i politika bilansa plaćanja, sistem i politika bilansa plaćanja, sistem i politika deviznih kurseva, finansijska i devizna tržišta i međunarodna kretanja kapitala.
U proteklih sto godina, međunarodne finansije su zabeležile brz, a u određenim periodima i veoma buran razvoj.Tokom posmatranog perioda nacionalna finansijska tržišta, sve više su gubila atribut nacionalnog, a sve više postojala deo globalnog svetskog, finansijskog tržišta.Samim tim, privredni rast i razvoj pojedinačnog ekonomskog entiteta, nije više mogao da zavisi samo od akcija preduzetih od kreatora ekonomske politike tog ekonomskog subjekta.
Stoga se sa pravom možemo upitati kakvu odluku doneti na makro i mikro nivou u situaciji kada je nacionalna valuta vezana za evro, a rast cena u domaćoj ekonomiji prevazilazi rast cena u evropskoj uniji, kada se očekuje dalje jačanje dolara u odnosu na evro, i shodno tome formiraju očekivanja u pogledu budućeg kretanja kamatnih stopa na međunarodnom tržištu kapitala, kada tokovi u projektovanim bilansima plaćanja signaliziraju pojavljivanja dužničke krize...
Privreda svake zemlje i većina njenih subjekata dolaze u dodir sa problematikom međunarodnih finansija.Između privrednih subjekata različitih nacionalnih privreda, odvijaju se ekonomske transakcije u vidu izvoza, uvoza, zajmova i kredita.Sve te transakcije rezultiraju međunarodnim plaćanjima putem novčanih doznaka i raznih drugih instrumenata plaćanja.

Tokom vremena međunarodni ekonomski odnosi postajali su sve kompleksniji što je dovelo i do potrebe dograđivanja postojećih mehanizama međunarodne finansijske teorije.Nekada jednostavan mehanizam vremenom se pretvorio u vrlo složen, u kojem su odnosi međunarodne finanansijske saradnje postali viševrsni.Ta diverzifikacija impulsa dovela je do formiranja više vrsta kapitala.Tako se u početnim fazama razvoja ekonomske saradnje formirao kamatonosni kapital.Usled kompleksnosti međunarodnih ekonomskih odnosa, međunarodno kretanje kapitala poprimilo je različite forme.


Promene u karakteristikama svetske privrede i međunarodnim ekonomskim odnosima, uticale su na značaj pojedinih oblika međunarodnog kretanja kapitala.Karakteristike ekonomija pojedinih zemalja, zavise od strukture priliva i odliva.Međunarodno kretanje kapitala s jedne strane ima osobine čisto bankarskih, a s druge strane čisto poslovnih transakcija.Ova dva aspekta posmatranja su međusobno komplementarna i odražavaju ustvari dve strane jednog procesa.Međunarodno kretanje kapitala deli se na one kapitalne transakcije koje imaju autonomni karakter i one koje imaju kompenzatorni karakter.Autonomni karakter imaju one međunarodne transakcije kapitala koje se preduzimaju radi realizacije spoljnotrgovinskih poslova.One su neovisne o situaciji platnog bilansa i spoljnotrgovinski akteri ih preduzimaju potpuno autonomno.Ove transakcije za rezultat često imaju izvozno-uvoznu neusklađenost.Za razliku od autonomnih, kompezacijski karakter imaju one transakcije koje se preduzimaju upravo zato da bi se ispravljale neusklađenosti autonomnih.One su u direktnoj ovisnosti o platnobilansnoj situaciji I preduzimaju ih monetarne vlasti u cilju platnobilansnog kompenziranja.
Za razgraničavanje poslova na one koji spadaju u domen međunarodnog finansiranja i one koje svrstavamo u domaće finansiranje koriste se dva kriterijuma.Prema prvome, u poslove međunarodnog finansiranja spadaju oni u kojima su akteri rezidenti različitih država ili međunarodne organizacije, bez obzira da li se ti poslovi obavljaju u domaćaoj ili nekoj stranoj valuti.Prema drugom kriterijumu, u poslove međunarodnog finansiranja spadaju svi poslovikoji se obavljaju uz korišćenje strane valute.Oba kriterijuma imaju izvesnih nedostataka, ali ako bi se uzeli kombinovano, onda bismo dobili dosta pouzdanu osnovu za izdvajanje poslova koji spadaju u međunarodno finansiranje.
Cilj međunarodnog poslovnog finansiranja je, na jednoj strani, obezbeđenje potrebnog iznosa i najpovoljnije strukture sredstava iz međunarodnih izvora za ostvarenje poslovnih poduhvata i, na drugoj strani,ekonomski najracionalnije ulaganje slobodnih sredstava kroz međunarodne transakcije.
Međunarodno finansiranje omogućuje racionalniju upotrebu finansijskih sredstava jer se ova usmeravaju u regione i sektore gde je njihova efikasnost u korišćenju najveća, razbijaju se uski nacionalni okviri i kriterijumi u alokaciji kapitala i novca.
Na međunarodnom finansijskom tržištu se javljaju mnoge specifičnosti u odnosu na nacionalno tržište u pogledu načina poslovanja, institucionalne strukture, načina formiranja kamatnih stopa, tokova sredstava između kreditora i dužnika i sl.Dve osnovne specifičnosti međunarodnog finansiranja u odnosu na finansiranje u okvirima jedne nacionalne privrede sastoje se u tome da je pri međunarodnim finansijskim transakcijama prisutna potreba poređenja vrednosti izraženih u različitim nacionalnim valutama i da je od velikog značaja i uticaja aktivnost nacionalnih monetarnih vlasti.Pri finansijskim operacijama u nacionalnim okvirima privredni subjekti moraju voditi računa samo o normama i propisima koje određuje domaća monetarna vlast u cilju regulisanja domaćih finansijskih tokova.Kada se radi o poslovima iz domena međunarodnog finansiranja, onda privredni subjekti moraju uvažavati još i norme i prpise koje donosi domaća monetarna vlast u cilju regulisanja međunarodnih finansijskih transakcija, kao i odgovarajuće norme i propise monetarnih vlasti drugih zemalja i međunarodnih finansijskih organizacija.Ali, ne samo to,na poslove međunarodnog finansiranja, na međunarodne finansijske transakcije veoma veliki uticaj imaju i brojne mere domaće ekonomske politike u pojedinim zemljama koje se odražavaju na vrednost nacionalne valute te zemlje.

Međunarodna kretanja kapitala

Mnoga međunarodna kretanja kapitala su autonomnog karaktera i imaju svoju sopstvenu motivaciju.Ona nisu izazvana stanjem tekućih transakcija platnog bilansa pojedinih zemalja.Kao dokaz za to je činjenica da se mešunarodne kapitalne transakcije povećavaju brže od tekućih transakcija.To potvrđuju i podaci da je ukupan dnevni promet na svetskim tržištima kapitala i deviza višestruko veći od dnevne veličine međunarodnih trgovinskih i drugih tekućih transakcija.Znači da se veći deo međunarodnih kretanja kapitala odvija autonomno, pod uticajem sopstvenih pokretačhih snaga.Zato je moguće da autonomna međunarodna kretanja kapitala, u vidu zajmova ili osnivanja preduzeća u inostranstvu, predstavljaju kompezaciona kretanja robe i usluga, čijim se deviznim prilivom otplaćuje zajam ili isplaćuje prinos na kapital inostranih investitora.
Potrebno je poznavati subjekte koji donose odluke, njihovu motivaciju, oblike kretanja i međunarodna tržišta kapitala, zato što ona danas, u znatnoj meri, određuju opšte uslove poslovanja u svetskoj privredi i u spoljnotrgovinskim odnosima pojedinih zemalja.Pri tome, treba uvažiti činjenicu da se ceo proces finansiranja ili prilagođavanja-odvija među tim subjektima i to na istim tržištima i u istim institucionalnim okvirima.
Subjekti koji donose odluke o međunarodnim kretanjima kapitala su sva fizička i prava lica koja je domaći i međunarodni pravni poredak priznao.To su pojedinci, preduzeća, banke, međunarodne institucije i državni organi.Ovi subjekti imaju i svoje motive kojima se rukovode pri odlučivanju o međunarodnim kretanjima kapitala.U pogledu uloge pojedinih subjekata, može se konstatovati da je opala uloga fizičkih lica,dok je znatno porasla uloga međunarodnih finansijskih institucija, banaka, i transnacionalnih preduzeća.Ovi subjekti motivisani su maksimiziranjem profita, učešćem na tržištu i td.To, međutim ne isključuje motivaciju državnih organa da putem finansiranja ili prilagođavanja platnog bilansa zadovoljavaju potrebe dodatnog finansiranja privrednog razvoja preko Svetske banke.
Međunarodna kretanja kapitala , pored toga, zavise i od drugih neizvesnih faktora.Ona zavise i od modela međunarodnih trgovinskih odnosa, od sistema međunarodnih plaćanja itd.Teorija međunarodnih finansija ne daje sveobuhvatno razloge za ovakva kretanja kapitala.Teorija privrednog razvoja i teorija prilagođavanja platnog bilansa, objašnjavaju razvijne motive međunarodnih kretanja kapitala i to prema ispoljavanju organa makroekonomske politike.Ti motivi se nalaze na strani tražnje za inostranim kapitalom.
U međunarodnim kretanjima kapitala delovali su različiti mehanizmi motivacije.Međunarodna kretanja kapitala i međunarodna tržišta kapitala, izložena su u poslednjih dvadeset godina velikim iskušenjima koja su nastala potrebom prilagođavanja na dva naftna šoka.Iako su međunarodna finansijska tržišta, u tehničkom smislu, uspela da izvrše prilagođavanje, ne može se reći da je mehanizam međunarodnih kretanja kapitala stabilizovan i da omogućava razvojno motivisava kretanja kapitala.
Povećanu potrebu za javnim, bankarskim i drugim privatnim izvorima finansiranja razvoja, priznale su i najveće međunarodne razvojne i finansijske institucije.Analize pokazuju da su mnoge zemlje u razvoju kao i zemlje u tranziciji, bez svoje krivice, u takvim unutrašnjim i spoljnim neravnotežama koje su već zaustavile njihov razvoj, dovedene u nepovoljan položaj i iz njih se još uvek odliva neto kapital.Radi toga se u velikom broju zemalja ne može dobiti podrška ni za jedan ekonomski program koji ne obećava pokretanje privrednog razvoja.Budući da se radi o velikom broju zemalja, bilo je nužno pronaći model koji će ponuditi prilagođavanje uz razvoj.
Većina zemalja, kojima predstoji proces prilagođavanja, ima zajedničke karakteristike.To je otvorena ili prikrivena inflacija ili prekomerna potrošnja.Zbog toga je ovim zemljama nužna stabilizacija kao baza za budući razvoj.U pitanju su zemlje koje imaju veliki teret servisiranja spoljnog duga koji uzima veliki deo akumulacije.Pokretanje razvoja u ovim zemljama, predstavlja smanjenje duga, zatim dodatni svež inostrani kapital, povećanje domaće štednje i efikasnije korišćenje akumulacije.
Stabilizacioni programi, namenjeni tim zemljama radi otklanjanja neravnoteže, baziraju se na monetarnoj i fiskalnoj politici i politici deviznog kursa.Osnovni zadatak politike stabilizacije uz razvoj, sadržan je u iznalaženju kombinacije pomenuta tri instrumenta, koji bi za određeni nivo spoljnog finansiranja ostvarili ciljeve stabilizacije.Ovaj zadatak će se lakše ostvariti ako je spoljno finansiranje veće, što će uticati na stabilizovanje deviznog tržišta, a platni bilans neće biti ograničavajući faktor rasta, pa će se lakše otplaćivati dug, dok će se akumulacija usmeravati u razvoj.
Da bi se pokrenuo razvoj nije dovoljna samo stabilizacija već je potrebno i strukturno prilagođavanje, koje zahteva dodatni inostrani kapital.U tom kontekstu svež inostrani kapital za programe strukturnog prilagođavanja utiče i na programe pojedinačnih preduzeća, njihovu vlasničku transformaciju i modernizaciju.


Oblici međunarodnog kretanja kapitala

Oblici međunarodnog kretanja kapitala su:
1.Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala,
2.Portfolio investicije,
3.Direktne investicije u inostranstvu.
Promene u karakteristikama svetske privrede i međunarodnim ekonomskim odnosima, uticale su na značaj pojedinih oblika međunarodnog kretanja kapitala.Karakteristike ekonimija pojedinih zemalja, zavise od strukture priliva i odliva.




Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala

Glavni metod obavljanja funkcije finansijskog posrednika u dužem vremenu, bio je uzimanje depozita i davanje zajmova, u čemu se ispoljavala klasična uloga poslovnog bankarstva, kako u domaćim tako i u svetskim okvirima.Promene metoda i instrumenata finansijskog posredovanja došle su kao posledica razvoja privreda i finansijskih tržišta razvijenih zemalja.Da bi se smanjili troškovi finansijskog posredovanja, napuštali su se klasični dugoročni zajmovi sa tendencijom prelaska na pozajmljivanje dugoročnog kapitala-putem emitovanj obveznica, kako bi se, u procesu obezbeđenja, emitovanjem raznih finansijskih finansijskih instrumenata-vršio ponovni raspored finansijskih viškova, a posredstvom banaka, što je uticalo na povećan razvoj portfolio investicija.
U dužem vremenskom periodu, sve do šezdesetih godina, zajmovni kapital imao je glavni udeo u ukupnim međunarodnim kretanjima dugoročnog kapitala.To je čak bio slučaj i sa zapadnim tržišnim ekonomijama u kojima nisu bili ispunjeni svi uslovi za potpuno funkcionisanje finansijskog tržišta i tržišta hartija od vrednosti.U nerazvijenim zemljama u razvoju, usled nepostojanja finansijskog tržišta i tržišta hartija od vrednosti, kapital je glavni oblik priliva inostranog kapitala.
Međutim, značajnije promene u oblicima kretanja kapitala nastale su krajem osamdesetih godina, kako u zemljama u razvoju tako i u razvijenim zemljama.Tada dolazi do apsolutne stagnacije u obimu kretanja klasičnog zajmovnog kapitala.
Dugoročni zajmovi iz javnih izvora, ostali su jedini siguran izvor za finansiranje razvoja zemalja u razvoju, mada je relativno opadao značaj kretanja međunarodnog kapitala u obliku dugoročnih zajmova.Nasuprot tome, uloga klasičnog kredita je sačuvana u kratkoročnom i srednjoročnom finansiranju poslovnog sektora i to najviše zahvaljujući razvoju deviznog tržišta u Evropi.Tako su srednjoročni zajmovi sa evropskog tržišta morali da se koriste za razvojno finansiranje većine zemalja u razvoju kao i zemalja u tranziciji.
Pored pretežno naglašenog kompezatornog karaktera kretanja međunarodnog kratkoročnog kapitala, ne mogu se zanemariti ni autonomne kratkoročne transakcije.Tu se pre svega misli na špekulativno kretanje kapitala i kretanje koje je izazvano razlikama kamatnih stopa.

-kratkoročni kapital i novac

Osnovna filozofija neusklađenosti platnog bilansa ukazuje na to da zemlja sa suficitom u bilansu realizuje priliv zlata, što povećava količinu novca u opticaju, a zemlja sa deficitom platnog bilansa preuzima kratkoročni kapital, priliv zlata se poistovećuje sa odlivom kratkoročnog kapitala, a odliv zlata sa prilivom kratkoročnog kapitala.Ostvarene devize izvoznici obično prodaju u krajnjoj instanci Centralnoj banci tako da odliv kratkoročnog kapitala deluje na povećanje količine novca u opticaju.Na isti način kada uvoz nadmaši izvoz, odliv zlata će delovati na smanjenje količine novca u opticaju.Ove promene količine novca u opticaju su rezultat direktnog uticaja različitih vrednosti izvozno-uvoznih tokova.Tako suficit platnog bilansa izaziva povećanje količine novca u opticaju, a deficit smanjuje tu količinu.Za razliku od ovih primarnih promena količine novca, sekundarne promene proizilaze iz odnosa kretanja kratkoročnog kapitala i finansijskih rezervi u bankama.

-kratkoročni kapital i novčano tržište-

Veza između kratkoročnog kapitala i novca sugeriše da se ova dva monetarna fenomena trebaju neodvojivo razmatrati i isto tako ukazuje na svrsishodnost njihovog korelativnog pojimanja u međunarodnim ekonomskim odnosima.Ukoliko se kratkoročno kretanje kapitala ne sprovodi putem Centralne banke, ono se obično realizuje posredstvom novčanog tržišta.Postoje dva načina finansiranja, koji karakterišu vezu kratkoročnog kapitala i novčanog tržišta.
Prvi se odnosi na finansiranje spoljnoekonomskih transakcija špekulativnim kapitalom, drugi na direktno finansiranje od strane samih spoljnotrgovinskih aktera.Prva mogućnost finansiranja izvoznih poslova posredstvom novčanog tržišta zavisi od kretanja vrednosti deviznih kurseva izvozne i uvozne zemlje u odgovarajućem vremenskom periodu.Druga mogućnost finansiranja izvoznih poslova zavisi od finansijske snage izvoznika.Ako su oni u stanju da sami finansiraju svoj izvoz, odnosno ako su u mogućnosti da kreditiraju inostrane kupce u nekom kratkoročnom vremenskom periodu., onda se odliv kratkoročnog kapitala ne može poistovetiti sa prilivom zlata i ne može rezultirati povećanjem količine novca na domaćem tržištu.Budući da nacionalna ekonomija u savremenim međunarodnim ekonomskim odnosima istovremeno i izvozi i uvozi i budući da spoljnotrgovinski odnosi nisu međusobno usklađeni, onda je prema inostranstvu obično i dužnik i poverilac.Da bi novčano tržište moglo funkcionisati, odnosno da bi ono pružilo mogućnost kretanja kratkoročnog kapitala u međunarodnim relacijama, pored toga što mora postojati mogućnost kratkoročnih ulaganja u inostranstvo u obliku vrednosnih papira, zatim što kvalitet takvih vrednosnih papira treba da bude takav da ih prihvate emisione banke na eskontovanje i da se mogu uračunati u likvidne rezerve, potrebno je da u zemlji postoji i devizno tržište.Međunarodno tržište novca implicira zajedničko funkcionisanje i novčanog i deviznog tržišta.
Budući da je putem deviznog tržišta omogućeno pretvaranje inostranih u domaće i domaćih u inostrana sredstva plaćanja, uspostavljena je tesna veza i međusobna zavisnost između kamatne stope i deviznog kursa.Naime, pošto razlike kamatnih stopa u nacionalnim privredama iniciraju međunarodno kretanje kapitala, ono izaziva menjanje ponude i potražnje stranih sredstava plaćanja, pa tako izaziva odgovarajuće promene nivoa deviznog kursa.Međunarodno kretanje kapitala ima stabilizirajuće i destabilizirajuće efekte.Špekulantske transakcije mogu znatno modifikovati normalno funkcionisanje mehanizama finansiranja deficita.U sistemu papirnog standarda uticaji deficita i suficita platnog bilansa na kretanje kratkoročnog kapitala i uticaji špekulacije na njihove odnose su svakako mnogo kompleksniji.

Uloga banaka nije se smanjila, bez obzira što je izražena tendencija relativnog opadanja učešća klasičnog zajmovnog kapitala u ukupnim međunarodnim kretanjima kapitala.Poslovne banke obavljaju i dalje značajne funkcije, kako u finansiranju tekućih transakcija u tokovima međunarodnog kapitala, tako i u međunarodnim ekonomskim odnosima.Poslovno bankarstvo se razvija u multinacionalno i time preuzima sve više poslova u finansiranju izvoza i uvoza, u međunarodnom platnom prometu, zatim u garancijama, emisijama obveznica, finansiranju projekata i pružanju drugih usluga.


Portfolio investicije

Portfolio investicije podrazumevaju davanje zajmova ili kupovinu hartija od vrednosti do nivoa koji investitoru ne daje pravo odlučivanja i kontrole nad subjektima u koje je uložio kapital.Portfolio investicije su u direktnoj vezi sa razvojem finansijskih tržišta i odgovarajućih instrumenata.Naime, razvojem institucija i instrumentarija finansijkog tržišta stvoreni su uslovi u kojima investitori, koji ne žele da mnogo rizikuju, mogu da smanje i raspodele rizik tako što će u svom posedu, u ukupnom iznosu novca i vrednosnih papira, više držati u hartijama od vrednosti.
Inače, portfolio investicije u praksi zauzimaju središnje mesto po rizičnosti i nalaze se između nižeg rizika i prinosa na bankarske depozite i zajmove i višeg rizika i prinosa na kapital koji je direktno uložen u vlasnički kontrolisano preduzeće.Rukovodeći se logikom manjinskog ulaganja u veći broj pravilno odabranih preduzeća vrši se smanjenje-raspodela rizika.Na taj način se očekuje da će ukupan prinos na investirani kapital, dividenda i povećanje vrednosti deonica, premašiti prinos od poslovanja u obliku depozita ili zajma.
S obzirom da portfolio investicije nose relativno manji rizik, to je ovaj oblik investiranja privlačan i za neke institucionalne investitore, kao što su penzioni i zdravstveni fondovi.Ovi institucionalni investitori su vrlo značajni subjekti na domaćem i međunarodnom tržištu kapitala.S obzirom na prirodu njihovog poslovanja, veoma su zainteresovani da na duži rok sačuvaju i uvećaju realnu vrednost svoga kapitala i zbog toga su spremni da putem portfolio investicija ulažu kapital na duži rok, upravo zato što ove investicije nose manji rizik.
Razvoj multinacionalnih preduzeća i banaka sa uporednim razvojem finansijskih tržišta, doprineo je povećanju značaja portfolio investicija.Naime, iako je smanjenje rizika kod ovih investicija u principu bilo moguće držanjem samo domaćih hartija od vrednosti, onda nema sumnje da je još veća mogućnost za smanjenje rizika ako postoji širi izbor tržišta i hartija od vrednosti.To znači da postoji mogućnost investiranja u širi izbor inostranih hartija od vrednosti, što pruža šanse za veće smanjenje rizika.
U istom smeru i multinacionalna preduzeća koja posluju na većem broju tržišta, imaju potrebu da se obezbede od rizika za uloženi kapital, što im prisustvo na brojnim tržištima omogućava međunarodnu raspodelu ukupnog novca i kapitala, odnosno ulaganja u profitabilne projekte i poslove.Ulaganje novca i kapitala u vrednosne papire, koji su izraženi u različitim valutama, kao i stalno prilagođavanje toj politici, jeste način obezbeđenja od rizika promene deviznih kursevakoji sa sobom nosi međunarodno poslovanje.
Dobri privrednici znaju da što je veća mogućnost i širina ulaganja, to će i prinos biti stabilniji a rizik smanjen.Empirijske analize su pokazale da ukoliko se ulaganja vrše kupovinom inostranih hartija od vrednosti u većem broju, rizik se znatno smanjuje.
Deonice multinacionalnih kompanija i korporacija, nisu manje rizične nego što su to domaće hartije od vrednosti.Ta činjenica ukazuje da investitor svoj problem ne može da reši samo kupovinom deonica multinacionalnih preduzeća, iako ova preduzeća po prirodi stvari vrše međunarodno smanjenje svoga rizika.Šta više pokazalo se da deonice multinacionalnih preduzeća i korporacija imaju veću osetljivost u odnosu na kretanje berzanskog indeksa svoje matične zemlje nego na finansijska tržišta zemalja u kojima posluju.

Manji investitori koji pojedinačno nastupaju- imaju mogućnost posrednog portfolio investiranja.To se ostvaruje putem ulaganja kapitala u neki međunarodno decentralizovan fond.Ti fondovi mogu biti:
1.globalni,koji investiraju u zemlje u celom svetu,
2.međunarodni, koji investiraju samo u inostranstvu,
3.regionalni, koji investiraju u određeno područije
4. fondovi za pojedinačne zemlje.
Za međunarodnu privredu važni su trgovinski i finansijski odnosi među nacionalnim privredama, kao i uticaj međunarodne trgovine i finansija na raspodelu proizvodnje, prihoda i bogatstva po svetu i među državama. Poslednjih godina, međunarodnu ekonomiju sve više zaokuplja jedno pitanje: kakvi će biti rezultati nacionalnih privreda danas, kada je skoro čitav svet sjedinjen u jedno globalno tržište? Kao rezultat promena u ekonomskoj politici i tehnologiji, privrede koje su nekada bile podeljene visokim transportnim troškovima i veštačkim barijerama u trgovini i finansijama sada su povezane sve gušćom mrežom ekonomske međuzavisnosti. Ova prava pravcata ekonomska revolucija, izvedena u toku poslednjih 15 godina, sručila se na nas tako iznenada da se temeljno grananje njenog uticaja na rast, raspodelu prihoda i bogatstva i modele ponašanja u svetskoj trgovini i finansijama tek nazire. Najuočljivije obeležje nove svetske privrede jeste sve veća vezanost između visoko i nisko razvijenih zemalja. Uostalom, visoko razvijene privrede Evrope, Japana i Sjedinjenih Država bile su u znatnoj meri povezane trgovinskim tokovima još 60-ih. Velika novina tekućeg veka je mera u kojoj su siromašne nacije sveta postale deo globalnog sistema trgovanja, finansija i proizvodnje, pre kao partneri i igrači na tržištu nego kao kolonijalni podanici. Za poklonike globalizacije, ovakav razvoj obećava veće dobiti od trgovine i brži rast za ova oba dela sveta podeljena visinom dohotka. Za skeptike, integracija bogatih i siromašnih obećava sve veću nejednakost kod prvih i veću dislokaciju kod drugih. Nacionalne privrede se sve više integrišu u četiri fundamentalna područja – trgovinu, finansije, proizvodnju i rastuću mrežu ugovora i institucija. Veća trgovinska povezanost je jasna: gotovo svake godine od Drugog svetskog rata, međunarodna trgovina rasla je brže od globalne proizvodnje, rezultirajući u većem učešću izvoza i uvoza u GDP-u praktično svake zemlje na svetu. Poslednjih 15 godina, finansijski tokovi preko državnih granica rasli su brže od trgovinskih. Direktne strane investicije (u kojima inostrani kapital dobija kontrolni paket u preduzeću) posebno su rasle brže nego ukupni tokovi kapitala. Oštar rast direktnih stranih investicija podvlači ogromnu i sve veću ulogu multinacionalnih korporacija u globalnoj trgovini, a naročito u globalnoj proizvodnji. Kao što su stručnjaci, poput Pitera Dikena (Peter Dicken), pokazali, uz opadajuće transportne i komunikacione troškove, moguće je "podeliti vrednosni lanac" proizvodnje. Različite faze proizvodnog procesa jednog artikla mogu se odvijati u različitim delovima sveta, u zavisnosti od komparativnih prednosti alternativnih proizvodnih mesta. Čipovi i folije poluprovodnika na koje se oni nanose mogu se dizajnirati u Sjedinjenim Državama; sastavljati u Maleziji; a krajnji proizvodi testirati u Singapuru, odakle se mogu slati po celom svetu. Ovi tokovi preko granica često se odvijaju unutar iste multinacionalne kompanije. Činjenica koja zapanjuje u tokovima međunarodne trgovine jeste procena da se trećina robne trgovine zapravo sastoji od prometa među filijalama jedne kompanije, nasuprot transakcijama među različitim izvoznicima i uvoznicima. Četvrti bitan aspekt globalizacije je sve veća harmonizacija među privrednim institucijama. Deo toga je stvar imitacije. Većina zemalja u razvoju je, sticanjem nezavisnosti nakon Drugog svetskog rata, izabrala netržišne strategije razvoja. Ti modeli razvoja, kojima je rukovodila država, propali su 80-ih godina, usledio je masovan prelazak ka tržišno zasnovanom rastu, sa vodećom ulogom privatnog sektora. Nakon čiste imitacije, međutim, znatno su porasle obaveze po međunarodnim ugovorima koji se tiču trgovine, investicione politike, poreske politike, prava intelektualne svojine, bankarske supervizije, konvertibilnosti valuta, politike inostranih investicija, pa čak i kontrole podmićivanja. Rastuća mreža ugovora povezuje države u zajednicu multilateralnim obavezama (kao što je grupa G-77, koju čine 132 zemlje članice), regionalnim obavezama (Evropska unija i drugi trgovinski blokovi) i bilateralnim obavezama (na primer, dvonacionalni poreski ugovori između SAD i tuceta drugih vlada).

-direktne inostrane investicije-

Direktne investicije u inostranstvu definišu se kao oblik ulaganja u određeno preduzeće, kojim se stiče vlasnička kontrola nad njim.Osnovni smisao ove definicije kao i ovog oblika međunarodnog kretanja kapitala nalazimo u težnji da, ako je ulaganje u jedno preduzeće najrizičniji oblik ulaganja, onda je bolje da se ostvari i pravo poslovnog odlučivanja u preduzeću.Direktne investicije predstavljaju najrizičniji oblik međunarodnog kretanja kapitala, ali i pored toga one doživljavaju izuzetan razvoj i ekspanziju.To je verovatno logika poznate poslovne maksime da uz veći rizik ide i mogućnost veće zarade.Ta zarada može da se ostvaruje u različitim oblicima, zbog čega i ima mnogo motiva za direktne inostrane investicije.
Ako su inostrane direktne investicije definisane kao oblik međunarodnog kretanja kapitala, u kojima je prisutan element kontrole u preduzeću u kojem je uložen kapital, onda se može reći da su strane direktne investicije od većeg značaja od običnog međunarodnog kretanja kapitala.
Činjenica je da su multinacionalne kompanije i korporacije uticale na ekspanziju direktnih investicija.Direktne inostrane investicije, potiču iz pet najrazvijenijih zemalja:SAD,Japan, Nemačka, Francuska i V.Britanija,oko 68 % od čega veći deo odlazi u druge razvijene zemlje.
Objašnjenje motivacije za direktna inostrana ulaganja, nalazimo u teoriji multinacionalnog preduzeća.Jedan deo te teorije objašnjava lokaciju kontrolisanih zavisnih preduzeća, dok drugi deo te teorije objašnjava motive direktnog ulaganja u inostranstvu, putem ostvarivanja koristi kroz internacionalizaciju.Prvi deo teorije o lokaciji počiva na tome da multinacionalne korporacije imaju ekonomske motive da proizvodnju lociraju upravo u mestu gde ima sirovina i energije ili jeftinije i stručne radne snage.
Koristi od internacionalizacije ima više.Postoje transakcije između delova multinacionalnog preduzeća u raznim zemljama.Pri tome je proizvod jedne zavisne firme ulazni input druge , dok se tehnologija razvijena u jednom preduzeću , koje pripada multinacionalnoj kompaniji, koristi bez problema u drugom.Transfer tehnologije donosi konkretne prednosti .Tehnologija se u raznim vidovima-planovi, projekti, licence i sl. može prodavati nezavisnim preduzećima, pri čemu je nezavisno da li će se ona adekvatno zaštititi i naplatiti.Zbog toga se vlasnici tehnologije radije odlučuju da je sami eksploatišu, otvarajući sopstvena preduzeća po svetu.Time multinacionalna kompanija, putem decentralizovanog ulaganja kapitala u mnoštvo novih preduzeća, smanjuje i svoj rizik.
Analiza multinacionalnih kompanija pokazuje da pri odlučivanju o poslovanju u inostranstvu, kompanije imaju pet vrsta strateških motiva.Dok jedni žele da obezbede tržište putem investiranja, drugi žele da obezbede sirovine i energiju, odnosno da ih eksploatišu u svojim firmama.Treći pak,žele da povećaju stepen efikasnosti svoje proizvodnje, dislocirajući je u zemlju gde je moguća veća produktivnost.Neki žele da pribave znanje i tehnologiju, a neki da obezbede političku stabilnost za svoje poslovanje, locirajući svoja preduzeća u zemlje gde je stabilna pravna država.
Druga grupa, tzv.subjektivističkih motiva, ima četiri vrste.

-jednom će poziv sa uglednog mesta iz inostranstva biti povod za odluku u ulaganju,
-drugi put se odluka donosi usled straha od gubitka tržišta,
-u trećem slučaju odluka nastaje po principu” kud svi tu i ja“,
-četvrti razlog za ulaganje u inostranstvu jeste jak pritisak inostrane konkurencije na domaće tržište.

Među ekonomskim motivima direktnog investiranja u inostranstvu na ovom mestu su motivi koji proizilaze iz prednosti tržišta robe i faktora proizvodnje.
Koristeći tržišne prednosti, multinacionalna kompanija može da razvije konkurentske prednosti koje proizilaze iz:ekonomije obima, marketinga, i menadžment iskustva, nadmoćne tehnologije, finansijske snage i različitih proizvoda.
Koristi od ekonomije od ekonomije obima ostvaruju se u proizvodnji, marketingu, finansijama, razvoju, transportu i nabavci.Multinacionalna kompanija zbog svoje veličine-dobra je osnova za realizaciju efekata ekonomije obima.Marketing i menadžment iskustvo odnosi se na sposobnost obavljanja ovih poslovnih funkcija u velikim preduzećima.Tehnološka prednost podrazumeva naučne kvalifikacije za primenu novih tehnologija.Multinacionalne kompanije su po, pravilu kreatori novih tehnologija koje mogu da realizuju kroz sopstvenu proizvodnju širom sveta.Finansijska snaga multinacionalnih kompanija proizilazi iz sposobnosti da smanje rizik ulaganja i rizik izvora sredstava, jer imaju niše troškove pribavljanja kapitala nego klasična preduzeća.
Prema tome, direktna inostrana ulaganja su oblik međunarodnih kretanja kapitala čije dimenzije zavise od ponude iz sektora multinacionalnih preduzeća.Njihovi motivi su znatno širi od onih motiva kojima se inspirišu međunarodna kretanja kapitala.Tražnja do sada nije bila ograničavajući faktor, već vlade mnogih zemalja ulaze u međusobnu nelojalnu konkurenciju, dajući stranim preduzećima povoljnije uslove poslovanja nego domaćim.

Primer direktne inostrane investicije u grad Čačak u 2005.god.


Zahvaljujući organizaciji USAID, realizovana je jedna od značajnijih direktnih inostranih investicija uloženih u grad Čačak u 2005 god. formiranje Kancelarije za jačanje lokalnog ekonomskog razvoja. Budžet projekta je iznosio 153.610$.Glavni korisnici predloženog projekta su građani Opštine Čačak koji žele da realizuju ideju za pokretanje sopstvenog posla, koji imaju znanje, ali ne i dovoljno novca.Svi oni kojima je potrebana bilo koja vrsta pomoći pri osnivanju radnji, preduzeća, zadruga, udruženja, oni koji žele da povećaju nivo kvaliteta svog znanja, obučenosti i svoje delatnosti.
Osnovni zadatak Kancelarije za jačanje ekonomskog razvoja je taj da se na što bolji način uz pomoć edukativnog programa, saveta, informacija, obaveštenja podigne nivo obučenosti i kvaliteta postojeće proizvodnje, kao i da se pomogne početnicima da na što bolji način realizuju svoje ideje.Dakle, bitan momenat je taj da bi ovakva vrsta kancelarije služila pre svega za informisanje, savetovanje i promovisanje-osnivanja radnji i preduzeća, davala obaveštenja o slobodnom zemljištu za izgradnju poslovnih objekata i slobodnom poslovnom prostoru, obaveštenja o građanskim i urbanističkim uslovima za izgradnju poslovnih objekata, pružanje pomoći u iznalaženju i korišćenju sredstava za razvoj preduzetništva, organizovanje promotivne i obrazovne podrške preduzetnicima.
Po statističkim podacima službe Opština Čačak ima oko 3.500 registrovanih malih i srednjih preduzeća i oko 6.000 radnji koje posluju sa više ili manje uspeha i svedoci smo svagod dana da je veliko interesovanje kod ljudi za otvaranjem novih poslovnih objekata sa raznoraznim delatnostima i potrebe za jačanjem već postojećih.Najveće interesovanje za otvarnje proizvodnih pogona je kod onih koji su ostali bez posla u periodu tranzicije i prestruktuiranja društvenih preduzeća.Svedoci smo i njihove neobaveštenosti, neorganizovanosti, bojažljivosti, vidno ispoljenog poslovnog rizika, nesigurnosti, slabe obučenosti.
Nepostojanje ovakve vrste kancelarije ima za posledicu nedovoljnu obučenost, informisanost i organizovanost preduzetnika kako onih koji tek žele zasnovati delatnost tako i onih koji posluju s više ili manje uspeha.Put do realizacije njihovih planova je nepotrebno dug i što je najvažnije obezbeđenje i korišćenje sredstava za razvoj preduzetništva je otežan i neizvestan.
Pored toga što je Opština Čačak izrasla u jednu od najdinamičnijih privrednih regiona Srbije uz pomoć raznih institucija, postoji želja da ta dinamika bude još bolja i brža da na ovim prostorima što pre i u što većem broju dođe do promena koje će građanima da donesu opšti boljitak.Smatra se da će se pozitivan efekat ogledati u većem broju otvorenih radnji, malih i srednjih peduzeća, koja će uspešno poslovati, veće upošljavanje nezaposlenih, veća obučenost i informisanost, uvođenje novih tehnologija i standarda, poboljšanje kvaliteta proizvoda, bolja organizovanost, bolja iskorišćenost uloženih sredstava, donacija i kredita, a krajnji cilj je jačanje privrede u celini.
Jedna od alternativa koja je imala približne funkcije kao Kancelarija za jačanje ekonomskog razvoja je postojeća Služba za privatno preduzetništvo koja funkcioniše u okviru Uprave za finansije, privredu i društvene delatnosti Opštine Čačak koja je neadekvatno opremljena, informativno skučena i prezatrpana zahtevima za otvaranje novih radnji i Agencija za privatno preduzetništvo koja se nalazi u Kraljevu za mala i srednja preduzeća.
Ovaj projekat je imao veoma pozitivan ishod.U roku od šest meseci koliko je bilo potrebno za realizaciju projekta, odnosno oragnizovanje, opremanje Kancelarije za jačanje ekonomskog razvoja i početka rada broj korsnika ovog projekta iznosio je oko 15.220 ljudi. Ovaj broj se odnosi na preduzetnike, članove njihovih porodica, zaposlene i njihove članove porodica, svih onih koji imaju i koji će imati koristi od otvaranja radnje, preduzeća, zapošljavanja, povećanja nivoa proizvodnje, prometa i izvoza.Realizacija ovakvog projekta ne može imati bilo kakve negativne posledice na bilo kog građanina Opštine Čačak ili bilo kog drugog, u toku rada agencije sprovodile su se odgovarajuće ankete iz kojih se mogla pratiti uspešnost realizacije projekta pozitivni i eventualno negativni pokazatelji koji su se u samom toku rada što hitnije otklanjali, naravno u zavisnosti od problema.





Zaključak

Direktno inostrano investiranje je komplikovanije i rizičnije od inostranog investiranja u finansijske vrednosti .Međutim, multinacionalne korporacije igraju odlučujuću ulogu u svetskoj ekonomiji.Motivi za ovo investiranje podrazumevaju-političke, ekonomske, konkurentne činioce.Multinacionalne kompanije su često u mogućnosti da izbegnu velika oporezivanja i imaju pristup na tržišta koja su inače nedostupna domaćim korporacijama.
Najjednostavniji način ostvarivanja profita nakon investiranja u drugoj državi je kupovina finansijskih vrednosti kao što su deonice i akcije neke inostrane kompanije, druga najjednostavnija mogućnost je izvooz u drugu državu ili dobijanje licence od inostrane kompanije.Ove alternative omogućavaju kompaniji da izbegnu rizike i troškove povezane sa transferom personala, rada na stranom jeziku i saradnje sa drugom kulturom, nabavke zaliha, razvoja tržišta, rada u stranom političkom okruženju i mnoge druge probleme.Međutim, mnoge svetske kompanije izbegavaju ove rizike direktnim inostranim ulaganjem.
Najočigledniji motivi direktnog inostranog ulaganja su politički.Vlade su često ubeđene da je u njihovom najboljem interesu da zabranjuju ili ograničavaju svojim građanimapristup inostranoj robi i uslugama.Inostrane kompanije kojima je ograničeno pravo izvoza, često pronalaze načine da prodru na tržište druge države, sklapajući ugovore o proizvodnji ili sastavljanju proizvoda unutar države-domaćina.Politički motivi za direktno inostrano ulaganje nisu uvek povezani sa izbegavanjem pomenutih ograničenja.Prave multinacionalne kompanije obično nemaju ovih problema, pošto bi njihov odlazak uticao na pojavu velikih gubitaka kod zemlje-domaćina.
Ekonomski motivi, takođe, podstiču direktno inostrano ulaganje.Neke kompanije imaju zadovoljavajuću proizvodnju u oblasti razvoja i istraživanja, marketinga, distribucije, finansiranja i proizvodnje, kao rezultat poslovanja po standardima svetskog tržišta.
Konkurentni motivi direktnog inostranog investiranja su usko povezani sa ekonomskim i političkim motivima.Kompanija može direktno investirati u onim slučajevima kada ekonomski i politički činioci nisu potpuno jasni.Ovaj motiv je često u vezi sa osiguranjem od moguće konkurencije.
Zaključujemo da se razvijanjem međunarodne saradnje formiralo više vrsta kapitala koje je moguće podeliti na-špekulativna, stabilizirajuća, kompezatorna, po osnovu vremena.Međutim najvažnija podela je podela na:
1. međunarodno kretanje kratkoročnog kapitala
2. dugoročnog kapitala
3. direktne strane investicije
Kratkoročni kretanje kapitala moguće je posmatrati u relaciji sa novcem i novčanim tržištem
Dugoročno kretanje kapitala podrazumeva finansijski odnos dve države u kojoj jedna stavlja na raspolaganje ugovorenu količinu sredstava dok se druga obavezuje da primljeni iznos sredstava vrati u određenom vremenu uz odgovarajuću kamatnu stopu.
Dugoročno kretanje kapitala obuhvata zajmove, direktne investicije i portfolio investicije.
Direktne investicije koje smo naveli kao treću kategoriju podele međunarodnog kapitala koje predstavljaju međunarodno kretanje dugoročnog kapitala koje je podložno uslovima kontrole koje postavlja zemlja koja investira svoj kapital i ograničenjima koje uvodi zemlja u koju se investira.Transfer znanja i tehnologija predstavlja osnovnu formu u kojoj se vrši direktno inostrano investiranje.
Svako finansiranje u sebi nosi jednu dozu rizika.Današnja ekonomija se nalazi u veoma dinamičnom okruženju u kojem je poslovanje bez rizika moguće.Zbog svega ovoga rizike koje donosi finansiranje kao što su fizički, tehnički, politički itd. Moguće je svesti na minimum putem distribucije rizika.